Mihailo Medenica: Nisu Dečani kamen na kamenu već Srbin na Srbinu

 Slavimo li zaista Vidovdan ili se tek skrivamo iza njega?

Kome da budemo?

Onima boljim od nas koji će znati da Vidovdan slavi Srbina a ne Srbin – Vidovdan!
Ovoj divnoj mladosti što je bezočno lažemo da nismo mogli ni više ni bolje jer nam pogan nije dala, a pogan se nije zametnula već smo je prizvali da nas nadvisi kako bi živote premetnuli u doživotnu kaznu bez prava na pomilovanje…
Potomci smo slavnih predaka i to je od nas sasvim dovoljno, jel da?

Eto nam grla puna Vidovdana a u očima nit vida, nit dana…
Slavimo život večni kusurajući dane ko da su sitnina bačena pred ubogog prosjaka… Ne vaskrsava se smrću no životom!
Može se umreti, a može i usniti u Gospodu. Može se ridati i naricati, a može i oplakivati. Naričeš ubeđen da je život sve što imaš, a opakuješ znajući da je život kad ga daš za nešto od života veće.

Nije svaka suza ponornica, nit je svaka rupa grob…
Velim, zaboravili smo da Vidovdan slavi Srbina!
Ne dočekujemo ga, nije to namernik u pozne sate, no prađed i praunuk. Nisu bolji od nas stradali za nas da ih slavim- no da ih živimo! Svaka pala Srpska glava ova je naša na ramenima. Svako je polje Kosovo – svaka je okućnica Gazimestan, svaki je krčag vode žednome koscu – Drim, svaka je zora jutrenje u Samodreži…

Ne cveta božur da nas seti na junake već kazuje Srbinu da junaka jošte ima! Ne crvene se za prolivenom krvlju no za ovom u venama našim! Krv smo te krvi, kost te kosti, pričest te pričesti…

Nisu Dečani kamen na kamenu već Srbin na Srbinu.
Visoki su taman koliko je Srbinu malo potrebno da se neba dohvati. Nije mit da smo nebesni već je laž da smo zemaljski…

Ko sebe rođenjem za veru i potomke prežali- takvome i u kamenu stope ostaju. Slavimo Vidovdan, voljeni rode, znajući da Vidovdan slavi nas!

Doveka, a ne dogodine u Prizrenu!

Nije Srbin za godinu no za vekove vekova…
Ne dočekujemo Vidovdan, nije to namernik zalutao na prag, no kolevka i grob.

Nije dan no moleban večnosti.
Ne treba da nas seti čiji smo potomci već čiji smo preci…
Ne cveta božur od žalosti već što glave nisu pale dok god ima ko da ih nosi. Nije Kosovo i Metohija naše pa da ga ne damo, no smo mi Kosova i Metohije – pa nas ne da! Bez njega ćemo tek slaviti Vidovdan- na njemu će Vidovdan doveka slaviti nas!

Nije život robija pusta, okovi su kad poveruješ da je život sve što imaš, list je tada od kamena teži…
Možemo doveka biti potomci slavnih predaka, dok nas ne prene da je doveka prošlo mimo nas ne poznavši nikoga.
Ako se doveka može biti samo potomak- zaludu nam glava, nosimo ih tek da samari ne pretegnu…

(IN4S)