Početna strana > Hronika > Mihailo Medenica: Čija su deca sa Kosova i Metohije, Aleksandre Vučiću?
Hronika

Mihailo Medenica: Čija su deca sa Kosova i Metohije, Aleksandre Vučiću?

PDF Štampa El. pošta
sreda, 27. maj 2020.

 Čija su deca sa Kosova i Metohije, Aleksandre Vučiću?

Čiji su ono anđeli što nam čuvaju zavetovinu, ako naša nisu, bedniče?!

Čije su ono oči ikonopisane, ako naše nisu?!

Najlepše oči, ničega se do patnje nagledala nisu, a ništa do sušte sreće u njima.

Znaš li kako izgledaju oči u koje zaplivaš, zapevaš u njima, ispovediš im se i pričeste te, posednu i kazuju a ti ćutiš, slušaš, postojiš, umireš, vaskrsavaš, prolazan, večan, ništavan, gorostasan…

Sve si i ništa nisi u samo jednom pogledu.

Pogledu deteta s Kosova i Metohije, pogledu svih vekova prošlih i budućih u samo jednom pogledu.

Tek u tom pogledu progledaš…

Kroz detinje oči dogledaš do Gospoda, do same suštine kad ti se kaže i ko si i šta si i kuda ćeš.

Onuda kud te taj pogled uzme za ruku i povede, u daleke i divne bistrine, tamo gde se čitavo nebo svilo pod trepavice.

Nikada se ti, Judo, nisi zagledao u oči što plaču nebo, što suze grumenjem presvete zemlje, što trepću vetrom čitavim od smilja i tamjana…

Ništa od Dečana nije veće do mironosnog pogleda deteta s Kosova i Metohije.

Čitavu zemlju da raskopaš ne bi našao prvi kamen premile pećke svetinje, nije pod zemljom, u oku je…

Jeste, baš u oku dece s presvetog Kosova i Metohije, nasmejanim tapijašima Srbije na zemlju od neba i nebo od zemlje.

Dokle dogledaju- tamo su nam međe.

Ja kćerima nemam šta da ostavim do tog pogleda, do tih očiju, do zaveta da trena ne žale za mnom jer stajao sam pred tim očima, zaplivao u njima, pevao, šetao vekovima ko mirisnom koševinom, gledao Gračanicom i Arhangelima, poneo Šaru i Prokletije na plećima, sakrio se iza božura, odenuo se u Prizren i opasao
Đakovicom.

Ništa ja deci nemam da ostavim do tu decu.

Ništa do blagoslova da su preci i potomci pogleda s Kosova i Metohije, postojanja većeg od života…

Čija su deca s Kosova i Metohije ako naša nisu, Aleksandre Vučiću?!

Imaš li još koje nebo do onog što je zaspalo u tim kolevkama pod tankim, svilenim trepavicama?!

Imaš li još koju Srbiju do one pod paperjastim kapcima anđela sa svetinje?!

Ako izdaš te oči misliš li da ćeš imati šta drugo da sačuvaš?

Čime ćeš ustaviti bujice kad zaplaču?!

Šta će ostati za dane buduće ako ne progledaju danima prošlim..?

Čija su to deca ako naša nisu?!

Čija smo mi deca ako nismo tih očiju?!

Za koju se to “našu decu” “boriš” ako si izdao i prežalio sve što naša deca jesu- pogled večni s Kosova i Metohije?!

Bedniče, ćutiš dok krvnici slave nekakve dane one zveri komadanta Lešija usred Srbije.

Ćutiš dok se zore i zaklinju nad grobom krvoloka.

Ćutiš, nameren da izdaš oči anđela, no zaboravljaš, Vučiću, misleći da ni mi ne pamtimo gde smo progledali..?

Ništa drugo nemamo do očiju s Kosova i Metohije!

Ništa požaliti nećemo da doveka gledamo Gračanicom i Arhagelima…

(Dva u jedan)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner