Михаил Ходорковски: Главни проблем у Русији је недостатак легитимације власти, постоји само Путин и његова популарност

 Шта је данас основни проблем руске државе, шта је за Владимира Путина важније – унутрашња или спољна политика, и могу ли се одлуке Кремља предвидети? О томе за Дојче веле говори Михаил Ходорковски.

Михаил Ходорковски: За мене је било потпуно изненађујуће да се менталитет руског друштва почетком драме у Украјини тако радикално променио. Нисам мислио да наше друштво толико много пати од „Вајмарског синдрома“. Такође, нисам рачунао с тим да друштвени ангажман може бити толико неефикасан и непродуктиван, и да при том интерно влада толико велика конкуренција – чак и у поређењу са пословним светом. Мислио сам да се тамо где делују истомишљеници поступа више пријатељски. Вероватно ћу се све чешће са носталгијом сећати година које сам провео као бизнисмен.

Знате ли како се у Кремљу и председничкој администрацији доносе одлуке? Коју улогу при том игра Владимир Путин? Могу ли се одлуке предвидети?

Не може се из данашњег угла предвидети сваки конкретан корак, али генерални правац може. Главни проблем државе коју је изградио Владимир Путин јесте недостатак сваке легитимације власти – постоји само Путин и његова популарност. Цела војска државних службеника оријентише се на крају на основу два аспекта: први је шта Путин каже, а други, сопствени џеп. С обзиром на то да је Путин такође само човек и да није навикнут на тежак рад, теме којима се он бави су ограничене. Данас је то највише спољна политика. Унутрашњим приликама он придаје мању важност. Као последица тога, унутрашња политика мутира у борбу различитих група за бенефиције. При томе је свако средство прихватљиво. Регионални властодршци желе једно, представници војске и тајних служби друго, предузетници, међу њима најближи круг око Путина, нешто треће. У оквиру те борбе за ресурсе, обликује се унутрашња политика. То ћемо доживети и на изборима 2016. године. Када је реч о спољнополитичким одлукама Путина, морамо обратити пажњу на то да он није човек који размишља стратешки. Њему бивају сервиране варијанте како се може постићи конкретан тактички циљ. То је једноставна рачуница. Путин увек доноси одлуку која му у следећем кораку омогућава велики маневарски простор. Од тог алгоритма он практично не одступа.

Како оцењујете однос између председника Чеченске републике Рамзана Кадирова, и Путина? Коју улогу игра Кадиров данас у руској политици?

Верујем да Путин врло добро зна да је неопходан систем обостране контроле уставних органа, али с обзиром на то да не постоји легални систем контроле и баланса, како је то заправо утемељено уставом, он мора да изгради псеудосистем. И у том псеудосистему Кадиров, наравно, са својом бандом има прилично важно место. Зато он није спреман да извуче Кадирова из игре и дестабилизује систем који је постигао у својој глави. То се рецимо види у истрази у случају убиства Бориса Њемцова.

Како видите своју сопствену политичку будућност?

Био сам и још увек сам човек који је у стању да утиче на кретања у Русији. Надам се да ће то тако остати и у будућности.

Имате ли још увек политичке амбиције? Имате ли било какав дугорочни циљ?

Не видим уопште никакав временски план за будуће промене у политичком животу Русије. Већ сам споменуо да је за мене 2022. година (тада се одржавају председнички избори на којима Путин више неће смети да се кандидује за председника, прим. ред.) која ће можда да донесе промене. Оне би могле да се догоде и раније, али нажалост и касније. За мене, који сам читалац и обожавалац књижевника Михаила Булгакова, било би глупо да правим конкретне личне планове за тако далеку будућност. Како је то рекао Булгаков: „Па људи су смртни, али то само по себи и није толико лоше. Стварно зло је само у томе да су понекад непредвидљиво смртни.“

Како оцењујете чињеницу да Русија није спремна да спроведе пресуду о обештећењу коју су донели међународни судови у случају Јукос?

Био бих веома изненађен када би актуелна руска државна власт била спремна да уради нешто што би за њу био финансијски губитак. Они не сматрају да је државна власт нешто што постоји у интересу друштва, већ нешто што је већ у њиховим џеповима. И понекад узимају из тих џепова и деле то грађанима како би они ућутали. И сада би требало да нешто дају непријатељима? Да би непријатељи престали да уду непријатељи? Узмимо на пример да властодршци у Русији дођу на ту идеју да се придржавају закона и врате акције које су потпуно нелегитимно конфисковали од десетина хиљада акционара и који своје акције нису купили на јавној лицитацији. Иначе, јавна лицитација у случају Јукоса на необјашњив начин се сматра нелегитимном. Предузеће, наиме, још увек постоји – данас се оно зове Росњефт. За обичног руског грађанина не би се променило ништа. Њему је свеједно коме припада један или други пакет акција.

Страхују ли бивши акционари Јукоса да ће власништво руске државе бити конфисковано у иностранству?

Тешко могу да замислим да неко од мојих колега има страх од било чега. Што се мене лично тиче, након свега што сам искусио у затвору и пре хапшења, питам се чега бих још требало да се бојим? Да паднем уз велику буку? То су раније могли једноставније да изведу. Људски мозак се на такво нешто припреми. Моје колеге су такође добро знале да у сваком тренутку могу да уду жртве атентата. Али очигледно су се навикли и на такве мисли.

Михаил Ходорковски, бивши олигарх и председник Јукоса, нафтног концерна који су руске власти ликвидирале, боравио је у затвору у Русији од 2003. до 2013. године. Осуђен је због утаје пореза и преваре. „Амнести интерншенал“ сматрао је да је тај Путинов противник био политички затвореник. Европски суд за људска права је, насупрот томе, 2011. године оценио да пресуда није била политички мотивисана. Крајем 2013. Године, Ходорковски је изненада помилован, након чега је могао да напусти Русију.

(Дојче веле)