Марко Радовановић: Трибина „Викиликс – тајне београдских депеша“

У петак 9. децембра у малој сали задужбине Илије Коларца одржана је трибина под називом „Викиликс – тајне депеше из Београда“, у организацији фонда „Слободан Јовановић“ а поводом издавања истоимене књиге аутора Николе Врзића. Великом броју присутних обратили су се уредник „Печата“ Милорад Вучелић, новинари Мирослав Лазански и Љиљана Смајловић, председник ДСС-а Војислав Коштуница и сам аутор књиге.

Након што је део публике, која је бројала око 500 особа, због недостатка места морао да пређе у другу салу одакле су целу трибину могли да прате путем видео-линка, присутнима су се испред организатора (и издавача) обратили др Миле Савић и уредник „Печата“ Милорад Вучелић. У свом кратком излагању Милорад Вучелић је споменуо да је „Печат“ штампао ову књигу да би се јавност у Србији боље упознала како са садржајем тајних депеша америчке амбасаде у Београду тако и са политичарима који последњих десет година воде ову земљу.

- После ове књиге нико у Србији неће имати права да каже да није знао за кога је гласао – закључио је Вучелић.

Уводничар Душан Ковачев је, после похвала аутору на великом труду и раду, присутнима указао на начин на који данас функционише НАТО и целокупна тзв. „међународна заједница“ након рушења Берлинског зида, као и могућим разлозима за аферу „Викиликс“.

- Врзићевим истраживањем је обухваћен преломни период током којег се (НАТО) алијанса, предвођена Сједињеним Државама вратила „тврдој“ моћи, пошто је „мека“ моћ постала неделотворна, како је најавио Пол Кенеди. Особеност политике глобалистичких господара света после Хладног рата била је комбиновање „тврде“ и „меке“ моћи на малом Балкану, јавни говори и пропаганда се полако пунила еуфемизмима и флоскулама којим је прикрила праву природу агресивних делатности - рекао је Ковачев.

Мирослав Лазански је, споменувши да је књигу успео да прочита „на брзину“, изразио чуђење зашто је јавност до те мере изненађена садржајима депеша, будући да је свима јасно шта се догађа. Потврдивши да су саме депеше аутентичне, у шта је сумњао на самом почетку, он је окупљенима предочио да немамо много разлога да будемо згранути њиховим садржајем – ако имамо на уму предисторију данашњих догађаја. Претходно се ограђујући од режима Слободана Милошевића, Лазански је рекао да је нажалост чињеница да тај режим није пао толико због воље грађана Србије колико због седамдесет и пет милиона долара уложених у ту сврху од стране америчке владе у операцији „Породични драгуљи“.

- Кад сте једном дозволили да се један режим слама уз страну помоћ, онда ово што се дешава није никакво изненађење – рекао је Лазански.

Подсетивши на времена бивше СФРЈ и како је тада изгледао однос са страним амбасадорима, Лазански је посебно нагласио да чак ни Јосип Броз себи никад није дозволио да са страним амбасадорима прича у четири ока, већ да је приликом таквих сусрета увек био присутан преводилац и човек који је био дужан за прављење записника, док је данас разговор „у четири ока“ са страним амбасадорима постао уобичајена пракса, тако да сад само „жањемо оно што смо посејали“.

Љиљана Смајловић је, поздравивши труд аутора књиге, своје излагање започела критиком стања медија у Србији чији је афера „Викиликс“ заправо добар показатељ.

- Мислим да немамо разлога да будемо нарочито поносни због начина на који су српски медији прихватили „Викиликс“, односно на који су се служили материјалима и сазнањима које смо добили. Мислим да то није због тога што попут Лазанског нису веровали у аутентичност, то је, плашим се, због објективне бојажљивости, страха од власти што је оправдано јер данас је у српском новинарству опасно радити нешто што власт не воли, опасно по каријеру, опасно по останак у радном односу – приметила је она.

Споменувши како је у једној депеши из децембра 2009. године писало да је Меркелова Тадићу поручила да не подноси кандидатуру за чланство у ЕУ јер је за то „прерано“, на шта се Тадић оглушио и искористио добар однос са Карлом Билтом те је ипак успео и томе у децембру месецу те године, она је закључила да се тај немачки отпор показао као кључан и у садашњој одлуци Европског савета. Говорећи о самим садржајима депеша, Смајловићева је напоменула да ипак није све што је у њима написано нужно истина, јер између осталог, америчке дипломате имају тенденцију да себе прикажу као јако способне по сваку цену, што не доводи у питање аутентичност самих депеша.

Констатујући да је за новинарство ова афера значајна јер је омогућила увид у утицај западних земаља на домаћем терену, Смајловићева је на крају изразила наду да ће се наћи неко ко ће превести и објавити све депеше које се тичу српске политичке сцене.

На почетку свог опширног излагања др Војислав Коштуница је рекао да је књига Николе Врзића изузетно лепо написана, храбра и изузетно атрактивна из многих разлога. Коштуница је рекао да је објављивање ових депеша допринело да се о нашем свету зна много више него пре њиховог објављивања, мада како је сам рекао – још увек недовољно.

- Ту се десило нешто занимљиво, ма колико модерна технологија пружала неограничене могућности да манипулише у данашње време јавним мњењем, та иста технологија је послужила „Викиликсу“ и Џулијану Асанжу да један мали број тих манипулација разоткрије – додао је Коштуница.

Осврћући се на понашање домаћих медија који су на самом почетку посветили одређену пажњу овим депешама, да би касније у све већој мери игнорисали објављене депеше, Коштуница је приметио да се слична ствар дешава и у светским медијима, који се у све већој мери баве Асанжовом личношћу која настоји да се криминализује, уместо самим садржајима дописа који су објављени.

- Асанж је преко ноћи једноставно добио криминални досије, и тај досије, уместо његовог дела, је постао искључиви предмет медијског интересовања. Наш медијски мук о овим депешама је аутор Врзић разбио, а резултат је ова књига пред нама, у којој је материјал од двеста педесет хиљада депеша стављена у ову практично књижицу, при том издвојивши све оно што је битно што је довело до тога да је чак и књижевно прихватљиво. Рекао бих, прави трилер – закључио је Коштуница.

Аутор Никола Врзић је, изразивши задовољство што је један од јунака његове књиге присутан, причао о односу западних медија и институција према „Викиликсовим“ објављеним документима, који су на свакакве начине покушавали да игноришу садржаје самих депеша, односно да отежају финансирање саме организације, да би на крају оптужили самог Асанжа за наводно силовање.

- Са једне стране, наши медији су покушали да прећуте скандалозна открића „Викиликса“ и исто су покушали да умање њихов значај опаскама да ништа ново нисмо сазнали и сл. “Печат“ је насупрот томе, покушао да обави своју дужност и објавили смо низ текстова, односно настојали да јавности покажемо како изгледа стање Србије у задњих неколико година – рекао је Врзић.

Врзић је након тога констатовао да је, након прегледа огромног материјала „Викиликса“, дошао до закључка да су многи потези који су чињени од стране страних влада а које су изгледале као да се Србији излази у сусрет, били само начин за заваравање српске јавности, док се заправо „иза сцене“ говорило о нечему сасвим другом.

Трибини су између осталих присуствовали и Матија Бећковић, Александра Јанковић, Радомир Наумов и Слободан Самарџић.

(НСПМ)