Марко Крстић: Српска транзиција - робовласничко друштво на брзину

Српска транзиција је класичан пример како се ствара робовласничко друштво на брзину. И на силу.

У оквиру већ реномиране едиције „Путеви” издавачке куће „Моно и Мањана”, објављена је још једна књига припадника књижевне групе „Проза на путу” – роман „Викторија” Марка Крстића. То је прича о људима који живе у времену „после Револуције, која се претворила у представу, о нормалном животу који стоји иза камере и чека своју реплику”. О градњи једног моста. Марко Крстић писао је књижевну критику за „Данас” и „Политикин” „Културни додатак”, као и за неке водеће књижевне часописе, а један је од аутора књиге „Нови кадрови – скрајнуте вредности српског филма” и „5. новембар”. Чланови групе „Проза на путу” представили су у СКЦ-у едицију „Путеви”, као и резултате конкурса за избор најбољих нових, аутентичних и независних књижевних остварења.

Грађење великог моста, посао којем смо сви у новије време сведоци, инспирисао вас је најпре због своје симболичке снаге. Нека значења, међутим, оспоравају суштинску улогу моста?

Мост је један од најзначајнијих мотива у српској књижевности. Ипак, за разлику од андрићевског, мој мост упућује на раздвајање, деобе, заблуде и представља парадигму савремене Србије и симболички резултат 5. октобра. Ми смо већ целу деценију провели на том мосту који бесомучно градимо, затварајући очи пред чињеницом да је велико питање шта нас чека на другој страни обале. И да треба добро да размислимо која је цена улазнице за рај. С друге стране, у роману, мост је место злочина и раздора између главних јунака.

И ми смо на пола пута, заглављени, недовршени, туђи, каже ваш јунак. Када смо тачно постали такви?

Онда кадa смо прихватили да смо се „као друштво оградили неспособношћу да, без туђе асистенције, променимо било шта, и то само онда кад то неко захтева од нас”. То и јесте једна од основних мисли главног јунака романа, Михајла. Заглављени у колективној конфузији, недовршени у променама и реформама, туђи себи и непознати другима, уз подршку политичких и медијских моћника, животаримо у Домановићевој Страдији. Не Басариној.

Велики новац намењен градњи моста „опран је” волшебно, а осуђен је невин човек. Као у робовласничко доба, и ова грађевина узима људске жртве, једна је и јунаков рођени брат, идеалиста, посвећеник. Да ли такви најпре страдају?

Српска транзиција је класичан пример како се ствара робовласничко друштво на брзину. И на силу. Неколико људи поседује све, а народ по инерцији и даље верује да ће држава да запуши све рупе. А шта ради држава? Неспособна за суштинске промене, стимулише своје грађане да се задужују. И младим генерацијама поручује да је овде и даље важније кога знате, а не шта знате да радите. У том смислу, сви смо жртве те велике грађевине. У роману, Петар симболише све оне који су посвећени послу и који уистину верују да је стручност испред политике, да се нашалим с овим предизборним слоганом. Њих води идеал, смисао, идеја, вера... Ти људи свакако постоје, али су негде скрајнути. Они си бољи и лепши део Србије која их, уместо афирмације и подршке, понижава и тера да и даље одлазе из земље. Ипак, све док год постоје хероји који потурају своја леђа за опште добро, има наде. Макар били и „узидани у мост” као што је Петар. С тим уверењем писан је овај роман.

Ваш роман формално прати линију круга, почиње сновидним сликама петооктобарског преврата, тако се и завршава, док другари који су као студенти протестовали заједно сада подмећу једни другима. Како то објаснити?

Зло је универзално, али чини ми се да је у овом случају то, ипак, одраз урушеног система у којем је корупција постала савршен механизам. С друге стране, ја сам хтео да направим корак напред и да транзицију не посматрам само кроз друштвени систем, већ и кроз своје јунаке, који су сви у некаквој својој личној транзицији. Ово је роман о судбинама људи који су били учесници и сведоци 5. октобра. И о томе где су и шта раде након десет година демократије.

Медији су ти који пропагандом од архитеката праве криминалце, од певачица узоре – то је један од узрока. Приказујете и последице – дечаке који су већ криминалци?

Чињеница је да медији промовишу модел који нам живот претвара у естраду. Шта друго и да очекујемо од друштва у којем су певачице, ријалити перформанси и налицкани политичари узор?! Недостатак културног модела и злоупотреба традиције доводе нас до тога да млади не препознају наслеђе и зато покушавају да га превазиђу кроз глобалне трендове и униформност. А заправо, да би се нешто модернизовало, потребно је да се крене отпочетка. Перспектива је ретроспектива.

Ипак, има и светлих тачака у вашем роману, љубав је јача од историје, каже јунак (заљубљен у „победу” – Викторија). Да ли стварно верујете у то?

Викторија значи пуно тога – она је, с једне стране, иронизација петооктобарског полета, а с друге, победа јунака који кроз љубав и нормалан живот покушава да пронађе светло. Желим да верујем да је тако.

Припадате разноликој групи младих писаца „Проза на путу”. Које је то место до којег воде сви ови различити путеви?

Срећан сам што могу да кажем да припадам групи писаца која је ослобођена искључивости и стереотипа, и која настоји да нашу књижевност развија и у 21. веку. Друштво Владушића, Кецмановића, Стојиљковића, Маловића, као и део писаца и критичара наше генерације, даје ми наду да мостови ипак служе да би се нешто повезало и спојило. Зато се наши мостови и граде – из потребе да здрав културни модел пренесемо на другу обалу. Јер, као што каже Петар у роману, „Мост је вера...”

Разговарала: Марина Вулићевић

(Политика)