недеља, 24. март 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Марко Јакшић: Зашто ћу бити на протесту 16. јануара
Хроника

Марко Јакшић: Зашто ћу бити на протесту 16. јануара

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 10. јануар 2019.

Прошлo је скоро годину дана од када је Оливер кукавички убијен. Искрено, ни дан данас не могу да прихватим то. Очекујем да се однекуд појави и да као што је често пута говорио кад му се чинило да радим нешто погрешно каже: “Мали, кад ћеш се већ једном уозбиљити?!“. Ових годину дана сам о његовом убиству баш ретко говорио. Ћутао сам из много разлога. Због беса, срџбе, немоћи, неправде, неспособности да било шта смислено кажем јер би емоција савладала разум у сваком тренутку, поштовања према породици, жеље да верујем да ће српска служба безбедности истину открити и да ће убице бити пронађене…

Годину дана после ми смо много, много, много даље од истине него што смо били непосредно после ликвидације, не убиства. И бојим се… Ма… Сигуран сам да ћемо истину чекати до промене Вучићевог режима али и власти у Приштини. Оливерова несрећа је постала монета за поткусуривање у њиховој трговини која се као зове дијалог илити преговори. И не само њиховог поткусуривања, јер да је међународној заједници, у првом реду ЕУ али и земљама Квинте, стало да се ово реши постојао би начин, као што су их натерали да закључе Први споразум тако би могли да присиле и Београд и Приштину да се истина сазна а починиоци пронађу. Међутим, изгледа да су њима преговори о коначном споразуму између Косова и Србије значајнији од трагедије једног човека.

Оливерова егзекуција  је само последњи чин у оној несрећи и намештаљкама које су му се дешавале последњих 5 година живота. Шест метака у леђа нису дошли сами од себе и одједном. Његови проблеми почињу 2013. године када је први пут одлучио да критикује нову “државну“ политику Србије према Косову и онда да стане на црту тој политици на првим локалним изборима по косовском систему. Почетком 2013. године прво су му запаљене страначке просторије, па су потом непозната лица у септембру исте године упала у његов стан, онда је у јануару 2014. ухапшен због нечега што сигурно није урадио и због чега је неосновано провео 3 године у затвору. Симптоматично је, а што широј јавности није баш познато, да је највећи број изјава од сведока узет у периоду који се поклапа са кампањом за те изборе, дакле средином 2013. године, и да је можда кључни доказ против њега доставила ВБА која је у допису из истог периода написала да није био члан неке војне или полицијске јединице, али да према ономе што је он био у том тренутку могао је да буде (парафразирао сам јер нисам стигао да нађем документ, а имам га негде на рачунарима). Оливерово држање у поступку, као и после прве пресуде која је укинута, је нешто што завређује дивљење и поштовање. Било је нас који смо му предлагали да побегне, што је он категорично сваког пута одбијао, сигуран у своју невиност и у то да правда мора да победи. Дочекао је слободу, односно условну слободу након одлуке Апелационог суда у Приштини, али у њој није дуго уживао. И нажалост, ту није крај његовим мукама.

Борац какав је био (а бављење спортом у младости нас тако васпитава и усађује ту црту борбености), који никада не одустаје, одлучио је поново да понуди алтернативу и нешто другачије овом граду, нудећи и нове могућности политици према Косову у виду “Кипарског модела“ (око којег се никада нисмо сложили) – што је изгледа нервирало неке, и поново изађе на црту пројекту “државног јединства Срба на Косову“ тзв. Српској листи на изборима октобра 2017. године. Тада почиње последњи чин. Односно наставак свега лошег што му се дешавало. Прво му (вероватно је служило као опомена), пале аутомобил, а онда креће стравична кампања блаћења и  сатанизовања кроз све медије под контролом државе као и од стране многих државних званичника предвођених Ђурићем тако и оних на локалу  као што су Српска листа, Ракић или Симић. Осим што је у том тренутку представљен и означен као највећи издајник и државни непријатељ број 1 Србије, био је и праћен (што се лако може установити оном фотком са сусрета са генералом КФОР-а у Вучитрну), док је о притисцима на неке људе на његовој листи или оне који су хтели да га подрже излишно говорити. У таквој атмосфери, и у масовном спиновању и ширењу лажи, гадости и мржње према различитом, нацртана му је мета на чело, и више није било питање ко ће повући ороз него када ће се то десити. Што се убрзо и збило, нажалост. У јануару је неко испалио шест хитаца Оливеру у леђа. Чиме је трагично окончан живот најспособнијег политичара међу нама преосталима на Косову, и чиме је овај народ неповратно изгубио много, чега је тек постао свестан на последњем Оливеровом одласку из Косовске Митровице. Тај мук и та тишина и данас говоре много. Иако сам убеђен да је само пола људи из поворке гласало за њега, Оливер би данас био жив.

За пар дана је протест у Београду поводом годишњице Оливерове смрти. Бићу на њему. Желим да знам истину о страдању једног човека који се само демократски борио за слободу и своје идеје и ставове, а мислим да данашња власт која контролише институције може да пружи одговоре. Можда држава Србија и њени органи не знају ко су непосреди извршиоци убиства, и можда немају никакве везе са његовим страдањем, али постоји њихова одговорност зашто Оливера нису заштитили и зато што су водили кампању сатанизације против њега. Бићу тамо, јер уколико Вучић преко органа безбедности које успешно користи може да сазна да мотив упада у стан новинара Јовановића није напад на њега већ пљачка, онда може и да нам пружи одговоре ко је и по чијем налогу израдио спот против Оливера које су емитовали ТВ Пинк и ТВ Мост?; као и ко је Оливера пратио а потом и фотографију проследио ТВ Мосту на основу које је иста написала текст у којем Оливера оптужује за продају Севера Косова?; по чијем су налогу Ђурић, Ракић и слични одапињали отровне стреле мржње према Оливеру и оно што са сигурношћу зна, а то је на шта је Оливер указивао њему и Гашићу томом разговора које су имали крајем септембра 2017. године? Такође, желим да знам зашто је Расим Љајић упозоравао Оливера да није безбедан и да је био сигурнији у затвору него на слободи?
Бићу на протесту јер, осим тражења одговора на ова питања,  не желим да се икада више наша различитост ставова и слобода да мислимо и бирамо плаћа главом. Као што је Оливер платио, или као што је Борко замало платио. И наравно, зато што мислим да “нас је ипак више“ који желимо нормалну, пристојну, уљудну, цивилизовану Србију у којој нас различитости спајају а не коштају живота. Где су слобода говора, мишљења и избора саставни део свакодневнице и живота, а не нешто што као ранохришћани чувамо у Вођиној Србији.

Видимо се! 

(jaksicmarko.wordpress)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће САД извршити војну интервенцију у Венецуели?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер