Хроника

Мајкл Шуман: Чека ли свет нова криза хране

Штампа
недеља, 15. август 2010.

Данашња бојазан поводом пшенице тек је један од последњих сигнала о томе шта може постати један од најозбиљнијих изазова са којима ће се суочавати глобална економија у наредне две деценије

Страх се поново шири у сфери прехрамбених производа, откад је од почетка јуна цена пшенице отишла за 50 одсто нагоре и, према подацима банкарске групе HSBC, то је највећи скок за последњих 30 година.

Суша у Русији, Украјини и Казахстану, на које отпада 26 одсто светског извоза пшенице, изазива бојазан у вези са могућим прекидима у испорукама као и прекомерним растом цена. Руска влада учинила је ситуацију још сложенијом уводећи од средине августа забрану извоза пшенице. Неочекивано повећање цена у нама буди позната осећања, која сведоче о могућем повратку на претерано високе цене пољопривредних производа и побуну гладних, чега је било 2007-2008. године. Притом неће страдати само сиромашни, то ће се тицати и опоравка после велике рецесије.

Ствар је у томе што се прехрамбена криза у суштини није ни завршила. Иако су цене прехрамбених роба смањене у поређењу са максимналним показатељима од пре две године, оне се и даље налазе на мноог вишем нивоу него што је то било пре великог скока цена чак и после оне штете коју је велика рецесија причинила економском расту, приходима и трговини.

Почетак обнове

Данашња бојазан поводом пшенице тек је један од последњих сигнала о томе шта може постати један од најозбиљнијих изазова са којима ће се суочавати глобална економија у наредне две деценије. Ради се о борби за да се нахрани свет. Ми патимо од последица три деценије дугог пренебрегавајућег односа према пољопривреди, током којих се тај сектор налазио на сувој храни у погледу ресурса и технологија, неопходних да не заостаје иза растуће светске тражње. Иако постоји глобални консензус о неопходности реализације друге „зелене револуције“, ми се у суштини налазимо тек на самом почетку дуготрајног и скупог процеса обнове светских фармерских газдинстава. То значи да ћемо највероватније током наредне деценије бити сведоци општег раста цена намирница, а такође настављања опасног ризика од скокова цена, сличних оним који се сада дешавају са пшеницом.

Али најпре о главном. Да ли вртоглави раст цене пшенице значи да нас очекује прехрамбена криза, какву смо имали 2007-2008. године? Аналитичари сировинских роба за сада тврде да се то највероватније неће догодити. Резерве пшенице су прилично велике (нарочито ако се упореде са периодом 2007-2008. године), а приноси ове године у великиом земљама произвођачима, попут САД, неће бити лоши. Зато ситуација са испорукама, за разлику од наведених година, није тако лоша, а то опет значи да ће цена пшенице бити реалнија.

Међутим, прехрамбене намирнице разликују се од других роба на светским тржиштима. Око њих се развија много више емоција. Ни једна земља не жели да остане без прехрамбених роба нити да гледа како се због превисоких цена људи претварају у сиротињу и гладне. То може довести до нереда и до смене влада. Зато су извозници и увозници спремни на крајње мере ако сматрају да нас очекује дефицит или настављање раста цена. У те мере спадају акумулација резерви, панична куповина и извозна ограничења. Другим речима, реакција тржишних играча способна је да изнедри кризу када нема никаквих објективних претпоставки за њен настанак. Ево шта тим поводом каже HSBC:

„Чак ако криза са пшеницом у Русији, као и други неповољни фактори на локалном нивоу, сами по себи нису довољни да би се изазвала значајна глобална ценовна инфлација, неповољне политичке мере као одговор ипак могу довести до значајног раста цена. (...) Зато је изузетно важно да се током наредних недеља прати какву политику у таквој ситуацији воде највећи светски трговци пшенице, а нарочито њени извозници и увозници, које могу подстаћи на агресивне куповине за осигурање испорука.“

Међутим, ма шта се догодило са пшеницом током наредних недеља, прехрамбена роба и даље је скупа ако је процењумемо по стандардима недавне прошлости. По свему судећи, слична ситуација ће потрајати. Организација за економску сарадњу и развој, као и Прехрамбена и пољопривредна организација УН (ФАО), објаснили су то у свом јунском извештају. Према њиховој прогнози, током наредних десет година просечна цена пшенице и фуражно зрно у реалном изразу биће за 15, па и за 40 процената виша (узимајући уобзир инфлацију) од просечног нивоа у периоду од 1997. до 2006. године. Реалне цене биљног уља, како се очекује, порашће за више од 40 одсто, док ће цене млечних производа у просеку бити више од 16 до 45 одсто.

Све те цене разликују се од оног нивоа који је бележен у време ценовног бума 2007-2008. године, али ће ипак прехрамбена тржишта и даље бити и рањива, и непредвидива, и подвргнута ценовним колебањима која наносе штету. Ево још цитата из извештаја ОЕСР/ФАО:

„Скок цена производње биљних култура, који се приближава рекордним показатељима 2007-2008. године, био је условљен истовременом појавом фактора који у својој свеукупности томе доприносе. Тешко да ће се нешто слично поновити у скорије време. Међутим, ако је историја уопште способна да нас нечем научи, у будућности се не могу искључити снажне осцилације цена пољопривредних роба, као што се не могу искључити ни краткорочне кризе.“

Нови потрошачи

Поставља се питање: зашто онда цене остају тако високе? Постоји огроман број структурних проблема у сфери пољопривреде који су доприносили стварању крхкијег баланса између понуде и тражње него што је то било после 70-их година. Што се тиче производне стране, видимо да се финансијска средства не усмеравају у развој пољопривредне инфраструктуре и технолошка истраживања, неопходна за повећање приноса. Што се тиче потрошача, појављују се ти нови имућни Кинези, Индуси и Бразилци, који сада могу да за себе купе више намирница него пре, и то се односи на различите врсте намирница – на месо, на пример, што опет значи да је за исхрану стоке потребно усмеравати више житарица, уместо да се њима хране људи. Када томе додате и тражњу биогорива, као резултат добијате високе цене прехрамбених роба. Ево још цитата из извештаја ХСБЦ:

„Светска пољопривредна тржишта су тако суптилно избалансирана у погледу понуде и тражње, да проблеми на локалном нивоу могу имати озбиљан утицај на глобалну цену одређених роба, које је дотакла криза, а потом се последице тога преносе на цео прехрамбени ланац. Резултат је да су цене основних производа као што су пшеница, пиринач, соја и свињетина, расле у складу са трендом отприлике од 2004. године и, што је још важније, током последњих година оне су постале изузетно високе. У томе налазе свој одраз структурни фактори као што је дуготрајно недовољно финансирање развоја пољопривредних технологија, драстичан раст тражње на новим тржиштима, деградација околне средине, растућа зависност од биогорива и вероватно повећање утицаја финансијских тржишта, укључујући колебање мењачких курсева.“

Како бисмо могли решити те проблеме? Помоћу велике количине пара и током дугог временског периода. Многе земље – од Индије до Сенегала – свесне су те чињенице и сада усмеравају више ресурса у пољопривреду. Међутим, потребно је више инвестиција. О томе се јасно говори у извешатју ОЕСР/ФАО:

„Становништво земљине кугле од 2009. до 2050. године повећаће се за 2,3 милијарде људи и цео тај прираштај ће бити у земљама у развоју. (...) Према постојећим оценама, да би се прехранило девет милијарди људи потребно је повећање за 70 процената глобалне производње прехрамбених намирница у периоду до 2050. године.

Производња у земљама у развоју требало би да буде скоро удвостручена. (...) Према подацима ФАО, за одржавање потребног повећања производње у земљама у развоју биће неопходно инвестирати у основне гране пољопривреде, а такође у неопходне секундарне услуге (на пример, складиштење и обрада) око 209 милијарди долара (у ценама за 2009. годину) или 83 милијарде долара без амортизације, а највећи део тих инвестиција треба да је из приватних извора. Међутим, тај обим значи и повећање за 50 одсто у поређењу са савременим нивоом, а у њега нису укључене државне инвестиције, неопходне у областима као што је изградња путева, иригација, електрична струја и образовање.“

Прехрамбена криза нам, можда, у овом тренутку не прети, али, ако не будемо улагали више напора за повећање производње прехрамбених роба, са њом се можемо суочити у будућности. Осим тога, нас ће константно пратити опасност од драстичног повећања цена са негативним последицама. Уживајте у ручку! Ако имате пара да га платите.

Извор: Time, САД

Превод: Рајко Досковић

(Standard.rs)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]