Маја Ковачевић: ЕУ ће наставити да захтева заокруживање државности Косова

НЕДОБИЈАЊЕ статуса кандидата у децембру 2011. деловало је као разочарање пре свега због демагогије којом је у нашој јавности европска интеграција Србије представљана као неконфликтан процес (‘Косово није услов’).

Управо је супротно: Србија и ЕУ имају директно супротстављене циљеве по питању Косова, а услови који се постављају пред Србију су резултат деловања две политике ЕУ: политике проширења и заједничке спољне и безбедносне политике. Ове две политике, иако блиско повезане, често су и противречне, што се најбоље може видети на примеру Косова.

ПОЛИТИКА проширења даје Унији моћан инструмент да перспективом и условљавањем чланства, а потом и вођењем процеса кроз давање статуса кандидата, одлуком о отпочињању преговора о приступању, отварањем и затварањем поглавља у преговорима и, најзад, потписивањем споразума о приступању, утиче на политичке и економске реформе и стабилизацију земље о којој се ради. Успех досадашње политике проширења се заснивао на легитимитету условљавања - ЕУ је од претендената на чланство тражила да се придржавају истих правила која примењују и саме државе чланице. С друге стране, циљ заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ је да стабилизацијом региона спречи сваки безбедносни ризик који би настао као последица слабих институција, немира, тероризма, сиромаштва, а који би преливањем нестабилности преко граница запретио и самој Унији. Неусклађеним деловањем ове две политике ЕУ, дошло се до парадокса: да сама ЕУ учествује у стварању нове државе на територији своје потенцијалне чланице, Србије.

ПРОТИВРЕЧНОСТ деловања ЕУ огледа се у чињеници да је ЕУ, након што су њене водеће земље чланице признале Косово, шаљући мисију Еулекса као инструмент своје спољне и безбедносне политике, индиректно заједно са САД преузела улогу стабилизатора процеса изградње косовске државности. Ако та изградња не успе, то ће бити неуспех заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ. Управо та чињеница доводи до супротстављених циљева Србије и ЕУ. Циљ спољне политике ЕУ, у тумачењу њених најмоћнијих чланица, је да Косово постане функционална држава, у чему Срби с Косова и Србија представљају препреку. Све док власт Приштине не може да се врши на целој територији Косова, док постоје паралелни системи образовања, здравства, судства, границе које не контролише итд, држава Косово остаје недовршени пројекат. Отуда инсистирање Немачке на укидању институција. Отуда и чињеница да захтеви ЕУ, у случају Србије, више нису легитимни: од Србије се тражи да испуњава и оно што земље чланице Уније не би примењивале на својој територији.

ПОВЕЗИВАЊЕ циљева политике проширења - политичке и економске реформе - и циљева спољне и безбедносне политике - пристајање Србије на заокруживање државности Косова демонтирањем паралелних институција и укључивањем Срба с Косова у систем власти Приштине - наставиће се у свим следећим етапама процеса интеграције: кандидатури, одобравању датума преговора, током преговора... У каснијој фази процеса за очекивати је да ЕУ врши све већи притисак и да Србија утиче да босански Срби пристану на стварање функционалније државе БиХ, што је још један од циљева спољне и безбедносне политике ЕУ.

ДРУГИ пример поједностављивања, када је реч о европским интеграцијама Србије, јесте и теза да Србији прети изолација ако се не повинује захтевима водећих земаља ЕУ. Не постоји опасност од изолације. Србија је у тесним везама са ЕУ, везама које почивају на обостраном интересу. Није интерес ЕУ да дође до дестабилизације прилика у Србији. И са статусом кандидата и без њега, економски и политички односи Србије и ЕУ ће наставити да буду интензивни, и с много више обостраних интереса него што су тачке спорења.

ПРИСТУПАЊЕ Србије Европској унији биће не само врло дуг, већ и процес са неизвесним исходом: и без проблема с Косовом, унутрашње прилике у самој ЕУ чине да нема много мотива за пријем у пуноправно чланство држава које немају утицајног „заштитника“, а имају скромне економске и политичке реформске резултате. У том дугом процесу, најважније је реално суочавање са свим противречностима европских интеграција и јасан став шта су циљеви Србије. Од свих могућих циљева, најзначајнији је изградња демократске државе са снажним институцијама, владавином права и конкурентном тржишном привредом. Без тога, наводна борба за све остале прокламоване циљеве („Косово“, „Европа“) је само заваравање грађана.

Аутор је доцент на Факултету политичких наука у Београду

(Данас)