Љубодраг Стојадиновић: Нобеловци

Од марта имам сан, како би то рекао Мартин Лутер Кинг, нобеловац за мир. Али, ко сам ја да сањам своје и туђе снове, моја стварност није моја замисао, моје замисли су у сукобу са њом. Затечен сам у њој као губитник времена које ми је преостало. Тако да слабо знам шта мој сан, претворен у целодневни кошмар уопште садржи.

Није овај увод никаква тужбалица, не жалим ни за чим, само сам појединац који без сопствене одлуке припада народу. То апстрактно масовно живо биће које не показује да има вољу нити ум, пристаје на све, тако да су узалудне моје заблуде да се нечему опирем.

Ипак сам уверен да чамотиња у којој донекле и живим није само моја и да невољу делим са многим људима. Осим оних који су нашли своје божанство, уверени да другачије и није могуће. Очарани својим комичним тотемом, они фанатично мрзе све који не верују да постоје било какви разлози за њихово усхићење.

„Јел се ово неки са нама опасно зајебавају?“ – питао ме је комшија Митић кад је чуо да су америчка, косовска и српска влада предложене за Нобелову награду. И то за мир.

Није чекао да му одговорим нити сам ја то желео. Отишао је негде псујући некога.

Нобелова награда, макар и у најави, то је крупна промена у животу племена која ће још ратовати и оних који су њихове поглавице.

Неки су награду добили посмртно. Неки су ишли у Стокхолм, па су доцније погинули. Већина је преживела своју славу. Садат и Бегин су ратовали, па је Садат отишао у Кнесет. Склопили су некакав мир и Нобел је био њихов. Анвара ел Садата су убили војници, припадници Црних муслимана на паради у Каиру, управо због Кнесета. Награду су схватили као пакт са шејтаном.

Још један пар миротвораца из тог дела света који су ратовали пре тога добио је Нобелову награду за мир. Шимон Перес и Јасер Арафат. И један и други преживели су своју авантуру. Награда је опстала али мир никада није.

Та награда вуче за собом читав инвентар апсурда, на њему су добитници многи грабљивци јастребови, које је путовање у Стокхолм бар за тренутак одвојило од категоричне филозофије разарајуће силе. Барака Обаму, на пример.

Вили Брант и Михаил Горбачов су сваки на свој начин рушили зидове и гвоздене завесе, злочиначке табуе нацистичке Немачке и тешке стаљинистичке рецидиве.

Рачуница са нашим будућим нобеловцима (влада Србије, владар Србије), доводи до главоболних ребуса о разлозима за предлог. Али, ништа слично није могло да се догоди без нелогичне употребе Јерусалима, „главног града света“, како у биографији тог чудесног места говори Сајмон Сибаг Монтефјоре, британски историчар јеврејског порекла.

Дакле, уплитање у кучине изгледа овако, уз све могућности којих овде нема. Србија није признала Косово, али то је неизбежно, Косово се већ држи као да је ствар готова, а није. Мада можда и јесте, да није – мир не би био могућ. Вучић и Хоти су потписали неке папире, не знајући шта на њима пише, а биће да је реч о добросуседској сарадњи и пријатељству два народа. Београд и Приштина могу да буду на једном месту заједно, а то је само Јерусалим. Амбасаде ће им бити у комшилуку. Због тога што Србија премешта велепосланство из Тел Авива у Јерусалим, Израел признаје Косово а Вучић тим поводом постаје интимни пријатељ са Нетанијахуом.

Тај успех удаљава Бенџамина од интензивне истраге због криминала и корупције, а Трампа доводи до ранга државника који у једном кавезу држи завађене примате који почињу да требе вашке један другоме, да се чешкају и да се воле. Он волшебно приморава нашег мудраца да узме за побратима човека који узима Хотија за побратима. У исто време Ивица Дачић се спрема да од Израела тражи отпризнавање, које је могуће само после признавања, што ће урадити и у Подгорици, која је коначно наша. Црна Гора ће изаћи из НАТО-а да би тамо поново ушла са нама.

Доласком у Београд, Вучић тријумфално објашњава ово исто, само много горе. Каже да може да иде код кога хоће и сви га воле и једва чекају да га виде. У Србију стижу велике паре од Америке, под веома повољним условима враћања, што помаже и пословни опоравак бате Андреја. Нико у региону нема такав раст угледа. То што га је Захарова опањкала, није тачно. Гледао је критичну позу Шерон Стоун и себе у огледалу. Упоређивао, анализирао. Ма нема везе, ништа слично.

Уз прославу награде, уз зурле и таламбасе, нико и не примећује да су се нобеловци Хоти и Вучић признали међусобно, успоставили братство и јединство и вечну љубав. Као што се сада не примећује да се још нису признали. Следе полузагрљаји и читави влажни балкански пољупци: ето, тако ја љубим свог полубрата Хотија, са којим сам склопио војни савез, а Вулин већ планира заједничке вежбе десантних снага. Никоме нећемо дозволити да дира Косово.

Уверен сам да најбољи писци СНС-а спремају образложење, уз цв кандидата: Још као мали показао је настојања ка миру. Код Шешеља је завршио миротворачко обданиште, лепе манире и технику пристојног говора. Због личне чврстине хранио се лигњама. Поборник је демократије у ванредним стањима. Док је био кључар Србије – тамнице, у њој је владао мир. Мафија којом руководи мирно хара по држави, која не мора да буде велика. Искрено се не каје за изјаву коју није дао, о сто муслимана за једног Србина. Мир влада и на улицама Београда, криминалци из СНС-а тероришу и убијају само оне који га нарушавају.

Завршио је Правни факултет, за 7 година, као најбољи студент у његовој историји, тако да је овде лично увео владавину права.

Кандидат са своје стране упућује смерну молбу Нобеловом комитету, да група његових часних експерата дође одавде тамо и изброји гласове за кандидате кад за то дође време, уверен да је то једини услов за објективни исход гласања.

Замишљам Трампа, Хотија и Вучића како корачају црвеним тепихом и одлазе у историју бесмртника. За вечни мир и памјат. Иза нашег нобеловца Ана, Вулин и Мали, као група помоћника носиоца награде.

Весић са вајаром из Узбекистана планира бисту нобеловца величине Београђанке, уместо Београђанке. Весић лично жели да буде украс на радном столу нобеловца, у природној величини.

Могуће да су наведене сцене идеални призор за почетак сф филма о блиској будућности у којој изненада нестану сви људи. Једино сабласне сенке тумарају по остацима света који је већ у прошлости.

 У децембру 1961. године Иво Андрић је добио Нобелову награду за књижевност.

Исте године, Дагу Хамаршелду, Генералном секретару УН посмртно је додељена награда за мир. Погинуо је (убијен) у авионској несрећи неколико месеци раније.

Догодине ће бити тачно 60 година како одавде ка Скандинавији није отишао ниједан наш великан достојан вечности.

Да ли га коначно имамо? Хабемус Папам!

(Пешчаник)