Љубивоје Ршумовић: Неки парама перу образ

Српска књижевна задруга, у „Колу”, у препознатљивим плавим корицама, као 694. књигу, управо је објавила дело Љубивоја Ршумовића „Кућа са окућницом”, које је, по својој форми, потпуна новина у српској књижевности. Ова књига наставак је „Сјаја на прагу”, који је, такође, објавила СКЗ, 1982. године.

Љубивоје Ршумовић (1939) прве песме објавио је, као гимназијалац, 1957. године. Потом, око 80 књига, највише за децу, међу којима су најпознатије: „Ма шта ми рече”, „Још нам само але фале”, „Домовина се брани лепотом”... Писао је и позоришне драме. Аутор је три уџбеника за основну школу. Био је директор позоришта „Бошко Буха”, сада је председник Културно-просветне заједнице Србије.

Одличан наслов књиге „Кућа са окућницом”. Нема куће без окућнице, а ми погубисмо све своје окућнице?

Док човек има кућу, имаће и окућницу. Моја кућа је детињство, Љубиш, родитељи, лековити деда Стеван и земља прљуша у Кршевима, брат Миливоје и учитељица Милица, мачак Шервуд и коњ Цветко, другари и рођаци: Јанићије, Саво, Велизар, Неђо, Марко... А окућница ми је језик српски, она ијекавица златиборска, као и ова екавица данашња којом се сећам времена проведеног тамо где сам се родио. Окућница ми је сурова и сирова, природна, мудрост којом је дисало то време детињства и игре. Трудим се да сачувам и ту кућу и ту окућницу. Све више, и све лукавије их окупирају нови светски поредак и енглески језик, ушећерени и окићени шљаштећим сликама и ђинђувама, али бездушни у завојевачкој похлепи.

Занимљива је форма књиге: од сонетног венца „Кућа”, из збирке „Сјај на прагу”, направили сте прозни сонетни венац, с петнаест поглавља?

Хтео сам да ова не личи ни на једну моју ранију књигу. Објавио сам их више од 80 и увек сам се трудио да наредна не личи сасвим на ону претходну. Тако је, рецимо, настала књига „Песме уличарке”, у којој су наслови песама фотографије, које сам сам снимио. Књига „Ма шта ми рече” имала је двадесетак издања. Док сам могао да пратим, у свако наредно издање убацивао сам једну нову песму, а избацивао неку стару. Али, ту манију за другачијим, за различитим, било је тешко спроводити кад су почели дивљи издавачи да штампају књиге без питања и без уговора. Пиратерија је победила ту игру, коју сам играо са будућим колекционарима, љубитељима моје поезије!

Ово је књига кратких прича – на народне пословице и изреке, у десетерцу. Не одричете се традиције, упркос свему?

Оскар Давичо се целог живота одрицао традиције. Нисам га разумео, а из много разговора које само водили у Ровињу, некако ми је остао утисак да ни он није сасвим схватао себе. Било је то нешто комунистичко-јеврејско у њему, сукобљено са мултиетничком стварношћу у Југославији. Ја не мислим да ишта потиче од мене, чак сам убеђен да сам ја нека врста Алије Сиротановића, рудара који ударнички покушава из прошлости да ископа зрнце златне свести о смислу живота и постојања. Чини ми се да је „Кућа са окућницом” то једно зрнце!

Говорите о свом детињству, младости, завичају, о вредностима којих данас више нема? Данас деца по цео дан седе за компјутером, не читају ништа?

Како не читају? Читају ту компјутерску литературу, читају тај нови медиј који ја, додуше, тешко схватам. Али, да се разумемо, немам ништа против енглеског језика и против компјутера. Али, не треба заборавити да књига постоји две и по хиљаде година, у разним облицима, и блесаво је веровати да ће сад малолетни компјутер да победи књигу! У праву сте, оних патријархалних вредности из мог детињства више нема, али има неких нових, других вредности, у које би требало уградити нешто од суштине оних старих! Тако би старе вредности биле арматура, која би обезбедила трајност и квалитет нових вредности.

Шта треба урадити да би деца волела и књигу? Треба им од најранијег детињства, које је, као што знамо, родитељ човекове личности, давати књигу у руке. Да се играју, да је цепају и, као, читају, да се фасцинирају, најпре, књигом као предметом. Та фасцинација ће им остати за цео живот! Значи, не трпати им у руке пластичне пиштоље, и друге џиџа-биџе за заглупљивање!

Аутор сте култних емисија „Хиљаду зашто”, „Хајде да растемо”, „Фазони и форе”... На српској телевизији дечјег програма више, практично, нема?

Сви програми на јавним и тајним сервисима су исполитизовани, или банализовани, по западњачким рецептима. Удварамо се скоројевићима који прослављају двеста година своје државности и који падну у несвест и неверицу кад им се покаже монографија манастира Студеница, који је стар осам стотина година! Људска завист је опасна болест, трајна пандемија! Још кад се та завист удружи са силом, онда ту нема ни лека, ни лекара! Њихове паре су сунђери који испирају мозгове оних који данас владају у свим телевизијама. Тимоти Бајфорд покушава, донкихотски, да се бори против тих ветрењача, али бојим се да мој кум не зна с ким има посла!

Вашу нову књигу упоређују с књигом Растка Петровића „Људи говоре”. Има ли за писца ишта важније од говора, од језика?

Има. Важније је како се и шта се говори, и много је важније имати некога ко хоће, и ко уме, да слуша то што се говори! Говор и језик постоје, али они могу бити и говор мржње, и језик-лажара, отровни језик! Ја сам давно, као гимназијалац у Ужицу, прочитао књигу Исидоре Секулић „Говор и језик културна смотра народа”. Прве реченице у тој књизи гласе: „Где је људима завичај? Тамо где други људи око њих разумеју до краја и до дна шта они кажу, до последњег спољног и унутрашњег трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли”, а последња: „Поезија је циљ сваког језика”. Већ сам ја, те 1956. знао да је писање моја судбина, али ове Исидорине речи о „другим људима” учврстиле су ме у уверењу да: „Ове песме не вреде ни пребијене паре док их не прочиташ. Мртва слова на папиру. Али оно што остане у теби после читања (нека слика, нека игра, нека музика), то је њихова вредност”, како сам написао на корицама своје прве књиге „Ма шта ми рече”.

Својом књигом „Буквар дечјих права”, и истинском борбом за права најмлађих, ви сте већ закорачили у Европску унију?

Када сам 1996. године у Болоњи примио награду Унеска за „Буквар дечјих права”, помислио сам: „Сад више с децом и писцима за децу нема зезанције, с нама су Уједињене нације!” Наивно сам веровао да ће Конвенција УН о правима детета важити за све државе, и бити закон за све силнике! Већ после три године НАТО ме је горко демантовао – убијена је у Батајници трогодишња Милица Ракић! Све европске државе, чини ми се њих деветнаест са Америком, које су учествовале у том злочину, морале би да пишу подугачко извињење Србији и мени лично, уз љубазан позив да их удостојимо и будемо с њима у истом чопору. Ја бих размислио и одбио! Не знам шта ће Србија да уради.

Битку за Косово и Метохију воде, доста млако, само политичари. У Француској 7 нема чувених трибина, САНУ ћути. Могу ли интелектуалци да учине нешто више у овом тренутку?

Нисам више у Француској 7, нисам у САНУ, па не могу о њима. Интелектуалци, умни, мудри, високообразовани људи, нису довољно вешти у мангупским политичким пословима. Боље да се не уплићу. Неки јесу, па су се покајали. Неки нису, па су се и они покајали. Углавном се плаше бруке, па се склањају. Неки су се, додуше, и обогатили, па парама перу образ. Србија је једном већ добила батине, јер није хтела да поклони Амеро-Шиптарима Косово и Метохију. Треба веровати да је ова политика Душка Дугоушка – ако не могу да га победим, могу да му се придружим – једино могућа! Мој лични став нема везе са ставом Србије. И кад Србија уђе у Европску унију, ја ћу одбити. Говорим ово самоуверено, са висине својих седамдесет и кусур година, јер знам да ћу тада већ увелико бити у иловачи!

Зоран Радисављевић

(Политика)