Љиљана Смајловић: Како је Тадићу засметало што Николић све више личи на њега

У америчкој се политици за време хладног рата за откривање комуниста користио такозвани „патков тест“ (the duck test). Ако се гега као патак, ако кваче као патак, онда је патак, рекао је 1950. амерички амбасадор у Гватемали за владу Јакоба Арбенза Гузмана, да би после тај „аргумент“ био коришћен против Фидела Кастра и других бројних домаћих и унутрашњих непријатеља.

Што се више примичу избори у Србији, Борису Тадићу код Томислава Николића све више смета што му главни ривал све више звучи као он и што све више личи на њега.

„Мени је некад и симпатично шта прича та странка, пошто употребљава читаве конструкције које сам некада сам изговарао. Сад нико није већи евроентузијаста од људи који су до само пре неколико месеци били заклети непријатељи Европе“, каже председник Србије ових дана о конкурентима који га претичу у свим анкетама јавног мњења.

Тадић је ово рекао за један од бројних београдских листова који су научили да га не треба исправљати када године претвара у месеце, да му не треба спомињати да је пре три и по године и сам био одушевљен променом Томине реторике, као и да га не треба подсећати да у Викиликсу пише како је и његов шеф кабинета Миодраг Ракић имао неке задатке и заслуге везане за оснивање Српске напредне странке. Но и то што је сам рекао довољно је да нас упути у оно што га мучи.

Како грађани да се одлуче између политичара који се сви гегају као патке и квачу као патке, односно који сви стреме истом европском циљу и по истим бриселским упутствима? И који сви имају приступ Штефану Филеу?

Председник Србије има решење: он предлаже да се приклонимо оригиналу уместо копији, да гласамо за оне чији је евроентузијазам искренији. У истом божићном интервјуу београдском „Пресу“, вели: „Свако има право да се мења, али за то морате да покажете и неки доказ. Када је у питању СНС, ту нема ниједног доказа. Неколико изјава нису никакав доказ. То је странка која се чак ни на симболичком нивоу није изменила. Она је и даље антисистемска странка која оптужује демократски изабране органе грађана, дакле председника и владу, да су режим. Пазите само то. Они не могу да изађу из те терминолошке матрице.“

Није никакво чудо да Тадић мрзи што му Николић облачи режимску сукњицу, ону исту коју су Тадићеви претходници деведесетих година толико пута навлачили Слободану Милошевићу. Све до ових избора, сукњица из деведесетих била је реквизит који је „нова демократска власт“ сама стављала коме је хтела и кад је хтела. Али, када је дошло време да се сабере шта смо све имали за владавине Бориса Тадића у Србији, испоставило се да поређења са деведесетим у неким елементима пристају његовој власти барем исто толико добро колико и његовим ривалима из времена када су били у коалицији са Слободаном Милошевићем.

Борис Тадић управља Србијом у којој има мање независних медија него у Милошевићево време. Државним парама се у водећим приватним медијима купују повољни текстови о страначким лидерима. Тајкуни су богатији него деведесетих, а држава не штити грађане ни толико да натера послодавце да ионако све мањем проценту запослених редовно уплаћује макар доприносе ако не и плате. Уместо судија које су деведесетих крале гласове, имамо скандалозну реформу правосуђа и Нату Месаровић, коју у народу зову Ната Плата, јер као председница Врховног касационог суда из буџета добија 248.000 динара, као председница Врховног савета судства 45.000 динара, а као члан Комисије са полагање правосудног испита додатних 35.000 динара. Деведесете су се у Србију већ вратиле, само сада као фарса. Ругали смо се врачарама и Теслином оружју, а сада нас озбиљни медији на насловним странама обавештавају о бизарним СМС дојавама неког несрећног лика који је открио планетарну заверу у којој ће српског председника убити наркотицима контролисани агент спавач, по сценарију из филма „Манџуријски кандидат“. Губимо територију и суверенитет баш као и деведесетих, али су Србију Слободана Милошевића деведесетих морали бомбардовати да би НАТО ушао на Косово, док Србија Бориса Тадића полако, миц по миц, споразумно сама пристаје на постепени губитак суверености, у замену за параф на понеком споразуму који је приближава неком далеком, будућем чланству у савезу држава који је у међувремену почео да се сам од себе клима.

Демократска странка, баш као некада СПС, одржава се на власти уз куповину мањих странака и њихових посланика. Власт личи на парламент који ју је бирао. Будући да су посланици достављали лажне податке о школској спреми (примера ради, Јон Магда, посланик на листи владајуће коалиције За европску Србију, тврдио је да је дипломирао на Факултету за физичку културу у Букурешту, а заправо је избачен са студија), секретар Вељко Одаловић (из СПС) нашао је решење: нови сајт Скупштине, по договору са ОЕБС, више неће објављивати податке о школској спреми посланика. Господин Одаловић ових дана објашњава да ни забрани конзумирања алкохола у Скупштини није претходила туча посланика у пијаном стању („Апсолутно не. Било је информација да је неко од запослених у алколхолисаном стању вређао супругу посланика на додели пакетића, али до мене није стигла пријава те врсте“).

Међусобне оптужбе власти и опозиције исте су као и деведесетих. Својевремено је Милошевић оптуживао опозицију да ће издати Косово. Онда су Коштуничини људи за Тадићеве причали да Западу обећавају признање Косова. Пре неколико година су Тадићеви људи за Николићеве говорили како се страним амбасадорима куну да је Европа главни циљ, док је Косово – иза нас. Тадићев саветник Леон Којен је својевремено демонстративно поднео оставку зато што се други Тадићев саветник Вук Јеремић састао са аустријским министром и наводно са њим веома помирљиво причао о осамостаљењу Косова. Сада Јеремић међу западним амбасадорима има сличну репутацију као Коштуничин министар за Косово Слободан Самарџић.

И шта заправо највише смета Борису Тадићу код Томислава Николића? Одговор је у најновијем саопштењу Демократске странке у ком Николића оптужују да је „политичка кукавица“ јер напредњаци већ месецима не смеју да изнесу свој став о Косову, „покушавајући да се додворе у исто време и онима који организују референдум на северу, и међународној јавности“.

То је оно што „јуначине“ из Демократске странке, како су им напредњаци реплицирали, препада и ноћу држи буднима. Не смета њима што се Борис и Тома слично гегају. Боје се да би Тома могао да задржи Србе, а да не изгуби амбасаде. То је политика на коју је до сада Борис Тадић имао тапију. У надреалној Србији у којој се бестидне лажи сливају као вода низ паткова леђа.

(Независне новине)