Ксенија Радовановић: На додели признања за допринос феминизму напао ме је човек који је био у друштву Сергеја Трифуновића

 Ксенија Радовановић, физички је нападнута на додели признања за допринос феминизму за 2018. годину - и то баш на Међународни дан Жена. У интерјуу за ДW говори о томе шта се десило.

ДW: Ксенија, шта се заправо догодило у петак?

Ксенија Радовановић: Добила сам ударац након што сам реаговала на бахато понашање и вербалне увреде непознатог мушкараца. Он је најпре грубо прошао између другарице и мене одгурнувши нас. То је нешто са чиме се жене свакодневно сусрећу, али у тако дивној вечери, у тако дивном окружењу, ја такво понашање нисам очекивала. Заиста је штрчао. И ја сам га замолила да обрати пажњу, а он се само насмејао и отишао. После петнаест минута ја сам погледала у правцу групе људи са којима је стајао, међу којима је био и Сергеј Трифуновић. И како сам се окренула, он се мени обратио речима шта гледаш ћорава, што је мене ужаснуло. Ја сам замуцала, како то мислиш ћорава, јер имала сам наочаре. Он је поновио шта је било, шта гледаш ћорава и већ ми се унео у фацу и доста је то претећим гласом рекао. Ја нисам знала шта да радим, имала сам у чаши мало воде и онда сам га полила изнад главе том водом, након чега ме је ударио у главу. Наочаре су ми одлете два метра, а и ја метар.

Како су реаговали људи око тебе?

Било је специфично окружење, јер то су жене које се свакодневно сусрећу са случајевима насиља према женама и оне знају како да реагују. Стале су око мене и покушале су да ме заштите. Да је мушка борба, било би држи овога, држи онога. Он је побегао, а ја сам потражила наочаре, јер не видим без њих. Сергеј је отишао за њим, а онда се на кратко вратио да види шта се десило. Ја сам покушала од њега да добијем име те особе, али он је одбио да каже. Ја сам позвала полицију, али он је отишао пре него што је полиција дошла.

Све се дешава у јеку расправе о осмомартовском женском маршу и кецељама које сте оставиле на споменицима истакнутим мушкарцима. Колико је овај инцидент резултат те атмосфере и низа мизогиних порука које су активисткињама упућене тих дана?

Свакако то има везе. Око Осмог марта су увек узаврела осећања која ваљда наше друштво код мушкараца гаји, да се на било какав женски позив на заштиту наших права реагује тиме да агресивне феминисткиње хоће ово или оно. Поставља се питање и да ли се мени десило зато што сам ја донекле јавна личност у томе, али мислим да не. Мислим да је овај симболични догађај на Осми март нешто што се заиста дешава свакодневно гомили жена, али оне немају простор да о томе причају из добро познатих разлога и из страха који и ја сад осећам, јер сам искусила то што се заправо дешава. Мислим да је његова реакција била згранутост на то што нисам допустила да ми прети без разлога и да сам добила оно што су мушкарци заправо учени да је нормална реакција, а то је да се обрачунају насиљем.

Ово није први пут да си нападнута и управо долазиш из полиције где си дала још једну у низу изјава о тим случајевима. Каква су била досадашња искуства са институцијама, има ли епилога?

Па нажалост лоша. Почев од 2016. кад је почела читава кампања против нас, најпре кроз прорежимске новине као што је Информер, па затим отварањем група на Фејзбуку, где се нама директно прети, где се каче наше фотографије и даје простор неким особама да ту фантазирају шта нама треба радити због тога што се бавимо указивањем на корупцију у друштву и захтевамо кажњавање злочина, почев од Херцеговачке па надаље, па преко сусрета са лажном полицијом током протеста и претњи које сам добијала на улици, до праћења наших кретања, праћења мојих родитеља – ни један једини случај није до сада добио епилог.

Шта очекујеш од њих овог пута?

Ја сам и даље згранута да ми два три дана касније и даље не знамо ко је он иако се налазио у добро познатом друштву и на јавном догађају. Ја се увек надам најбољем, али искуство нам не даје много прилике за такву наду. Зато је, уосталом, јако битно да и особе које присуствују томе не побегну, него да остану ту и помогну и кажу нешто против насиља и да помогну да свако добије онакву казну какву је заслужио.

Ја сам дала изјаву, они треба да утврде идентитет нападача и ја се надам да ће и особе из његовог друштва иступити и ипак рећи то име. Надам се да ће та особа одговарати и надам се да ће овај пример да буде добар пример осталима који имају склоност ка насиљу. Јер размишљам, та лакоћа с којом је он мене ударио у јавном простору на јавном догађају је директно повезана са лакоћом којом жене буду изложене насиљу у затвореном простору својих домова. А да подсетим да је само прошле године преко 30 жена смртно страдало из истог овог порива да се жена насиљем стави где јој је место.

Додатна иронија је што си управо на том догађају заједно са Иницијативом награђена за подршку феминистичким политикама. Како су ти се ваша достигнућа чинила пре, а како сада после напада?

Мени је изузетно драго да је наша прва и једина награда за допринос феминизацији политике, за покушаје да глас жена у јавном простору, а пре свега у јавном политичком простору, буде присутнији и видљивији и да добије значајнији удео. Мислим да овај случај то не мења, већ да само  добијамо потврду, која је у овом случају болна потврда тога зашто је то битно и зашто не можемо да одустанемо.

Шта је онда наредни корак?

Идемо даље. Чини ми се да чињеница да сам донекле јавна личност мени даје привилегију да о томе говорим, јер ово се заиста догађа свакодневно гомили жена које немају прилику да о томе говоре, немају кога да их заштити. Претње које сам раније добијала ме чине снажнијом, али мени је и сада ужасно тешко, а не могу и не желим да замислим како се осећају девојке које ово свакодневно доживљавају на улици, у јавном превозу, у изласку… Да подсетим да је на Осми март и Драгослава Барзут нападнута насред улице док је долазила на марш, да је жена која је возила градски аутобус у Земуну пребијена насред улице од стране нервозног мушкарца. Јако је битно потенцирати да је Осми март битан за обележавање, али да је та битка битна сваког дана, због свих оних жена које то насиље константно доживљавају, а ово друштво то толико негира. Док не признамо, нећемо знати како да се с овим обрачунамо и како да научимо своје дечаке да се то не ради, а девојчице да имају право да се томе супротставе, да нису саме и да, ако реше да пријаве насиље, има ко да их подржи. Зато нема простора повлачење. Нема назад. Кад бисмо се повукли, ово сигурно не би стало. Имамо сви колективну одговорност да се одупремо и да будемо солидарније, снажније и гласније.

Видети још:

Сергеј Трифуновић: Не знам ни ко је, ни како се зове нападач Ксеније Радовановић

(Дојче веле)