четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Кристофер Хил: Русија и крај новог светског поретка
Хроника

Кристофер Хил: Русија и крај новог светског поретка

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 23. април 2014.

Припајање Крима Русији и застрашивање Украјине представља, како се испоставило, окончање 25-годишњег периода обележеног настојањима да се Русија усклади са евроатлантским циљевима и традицијом.

Поставља се питање шта је следеће. Како недеље пролазе, све је јасније да изазов не представља толико Украјина, која ће и даље да упада из кризе у кризу, што се дешава откако је стекла независност пре 23 године, колико Русија и њено уназађење, рецидивизам и реваншизам. Пре тачно 25 година, у пролеће 1989, Пољска и друге земље „Источног блока“ предузеле су прве кораке да се ослободе од свог присилног савезништва са Совјетским Савезом. Заправо, однос ових земаља са СССР уопште није био право савезништво; оне су биле „сателити“ - државе са ограниченим суверенитетом, чија је главна улога била да служе совјетским интересима. Пошто су ти односи били и антиисторијски, већи део света је прихватио обавезивање „Источне Европе“ Совјетском Савезу као логично стање ствари, које је у складу са светским поретком изнедреним на крају Другог светског рата. Али, оно што је изгледало као трајна подела света на конкурентне сфере интереса ођедном је окончано 1989, када је Источни блок напустио руску орбиту, што су убрзо потом учиниле и републике самог Совјетског Савеза.

Русија се није појавила као преименовани Совјетски Савез, већ као држава са сопственом историјом и обележјима, као чланица међународног система држава која је једно време била одсутна. Чинило се да је поново рођена Русија посвећена на свој начин истим циљевима као њени постсовјетски суседи - чланству у западним институцијама, тржишној економији и вишепартијској парламентарној демократији, додуше с руским лицем.

Тај нови светски поредак трајао је готово 25 година. Осим кратког рата Русије с Грузијом у августу 2008. (конфликта за који се генерално сматра да га је започело непромишљено грузијско руководство), помирљивост Русије и њена посвећеност „новом светском поретку“, колико год била проблематична, била је једно од највећих достигнућа ере након Хладног рата. Чак невољност Русије да подржи здружене акције Запада, попут оних у Босни и на Косову 1990-их, била је заснована на тврдњама које су се могле чути у другим европским земљама. Руска демократија дефинитивно има своје мане, али тешко да је то чини јединственом међу посткомунистичким земљама.

Историјски однос Русије и Украјине много је сложенији и деликатнији него што то многи западни стручњаци тврде. Тешко је говорити о руској цивилизацији, а не говорити о Украјини. Али, какве год зачкољице биле, недавно поступање Русије према свом суседу не вуче корене из заоставштине њихове заједничке историје.

Оно је укорењено у различитим заоставштинама - у заоставштини руског царства чије навике нису нестале за време совјетског периода. Украјина није успоставила суверенитет, а можда ни није могла, онако како су то успеле Пољска и друге земље од 1989; међутим, добила је право да креира сопствену будућност. Руско оспоравање статуса Украјине као независне земље стога представља оспоравање целог света, због чега се криза уздигла до врха глобалне агенде.

Медији у САД често указују да би већина Американаца с тешком муком нашла Украјину на мапи. То није потребно. Али је потребно да Американци схвате изазов с којим се суочавају. Русија изгледа више није заинтересована за оно што Запад нуди последњих 25 година - специјални статус у НАТО, привилеговани однос са ЕУ и партнерство у међународним дипломатским подухватима.

Шта Запад треба да учини? Приступ заснован на санкцијама упереним против руске економије (и самим тим њеног народа) омиљена је алтернатива оних с најмањим улогом (америчких политичара). Али је мала вероватноћа да ће санкције донети унутрашње промене које су Русији потребне, јер је потребно да те промене оствари руски народ.

Право питање за Запад требало би да буде подупирање безбедносних структура и спремност за дуг период напорног рада. НАТО је предузео важан корак ка умиривању својих источних чланица. То не значи да ће Русија, пошто је припојила Крим и застрашила Украјину, тежити да направи сличан проблем међу бившим совјетским „савезницима“. Али сећања се тешко бришу.

Пољаци су и те како свесни да се ове године навршава 75 година од када су Француска и Британија учествовале у безбедносним споразумима који су их присилили да објаве рат Немачкој уколико нападне Пољску. У септембру 1939, када је Немачка напала, обе земље су послушно објавиле рат, али ни једна ни друга није испалила ни један једини метак нити је помогла Пољацима ни на један упечатљив начин. Пољска је нестала с мапе Европе на пет година.

Украјинска криза је заправо руска криза. Украјина, шта год на крају од ње остало, све ће више бити западна земља. Русија не показује било какав знак да ће се угледати на њу. Уместо тога, председник Владимир Путин припрема се за дугу дипломатску зиму. Потребно је да се САД припреме за то, нарочито када је реч о пружању подршке партнерима и савезницима и обезбеђивању гаранција најбоље што може да је Украјина последња, а не прва жртва Русије.

Аутор је бивши помоћник државног секретара САД. Сада је декан на Факултету за међународне студије Корбел, Универзитет Денвер

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер