понедељак, 17. децембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > КРИК: Милан Радоичић 2009. оптужен за киднаповање македонског држављанина; Отети човек последњег дана суђења изненада променио исказ, због чега је Радоичић ослобођен
Хроника

КРИК: Милан Радоичић 2009. оптужен за киднаповање македонског држављанина; Отети човек последњег дана суђења изненада променио исказ, због чега је Радоичић ослобођен

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 05. децембар 2018.

 Милан Радоичић, потпредседник Српске листе за кога председник Александар Вучић каже да је „човек број један за одбрану Косова“, био је 2009. оптужен да је као члан међународне криминалне групе учествовао у отмици македонског бизнисмена, открива КРИК. Отети човек, који је Радоичића препознао као отмичара који му је доносио „бруфен“ у заточеништву, последњег дана суђења изненада је променио исказ, због чега је Радоичић ослобођен. Њега сада траже косовске власти због сумње да је учествовао у убиству Оливера Ивановића. 

„Немој да вичеш, убићемо те“, чуо је претећи шапат македонски бизнисмен Митат Сали када је у гаражи намеравао да уђе у свој аутомобил и крене на посао. Покушао је да се отргне, али су га ударци пиштољем у главу и стомак онеспособили за било какав отпор.

Двојица наоружаних младића маскираних фантомкама чекала су га у заседи целу ноћ, док је трећи био на стражи у колима испред Салијеве зграде. Лисицама су му везали руке иза леђа, навукли капу преко главе и угурали на задње седиште његових кола. Покренули су мотор и упутили се из Скопља ка македонско-српској граници.

Сачекали су вече, па кренули пешице нелегалним прелазом ка Србији. Ходали су око три сата. Несрећног човека, изнемоглог и промрзлог од хладноће, крупнији отмичар носио је на леђима. У близини манастира Прохор Пчињски срели су остале чланове групе који су их превезли у Лесковац, па наредног дана у Врњачку Бању.

Отетог су држали у изнајмљеној кући, а чувала су га увек двојица стражара који су му доносили пресвлаку и храну. Схватио је да је у Србији пошто је на кутији јогурта писало „Млекара Краљево“.

Првог дана када је смештен, још је трпео болове од удараца које су му нанели, па је затражио лекове. Један од отмичара пружио му је таблету „бруфен“. „Пиј ово слободно, одмах ће болови да ти престану“, рекао је.

Иако је преко лица имао навучену вунену капу, Сали је кроз ретко ткање могао да види лица отмичара. Ово им је прећутао, у страху да би због тога могли да га повреде.

Позвали су Салијевог брата и тражили милион евра за откуп. Запретили да ће му, уколико одбије да исплати новац, послати Митатову руку, ногу или главу. По возачу аутобуса који је стизао из Софије у Скопље послали су писмо које је по њиховом налогу написао Сали.

Брат отетог бизнисмена је два пута колима долазио у Србију – први пут са 390.000, а други са 200.000 евра.

После петнаест дана, отмичари су пустили Салија на слободу испред хотела „Рубин“ у Крушевцу. За  изнуђени новац купили су стан и скупе аутомобиле, а преосталу суму поделили међу собом.

Фотокопиране новчанице

Полиција је отмичарима брзо ушла у траг, захваљујући томе што је Салијев брат фотокопирао новчанице које им је предао и записао њихове серијске бројеве. Исте новчанице касније су пронађене приликом претреса кућа отмичара.

Киднаповање се догодило у јануару 2003, а убрзо су похапшена петорица осумњичених, од којих су неки били полицајци.

Пошто се радило о организованој криминалној групи која је радила у три земље – Србији, Македонији и Бугарској, случај је од лесковачког тужилаштва преузело тек основано београдско тужилаштво које је поступало у оваквим предметима. Чланови групе оптужени су неколико месеци касније, а наредне године и осуђени.

Хапшење је избегао тада двадесетпетогодишњи Милан Радоичић који је такође био осумњичен, међутим, истрага је обустављена пошто је био у бекству.

Шест година касније, у септембру 2009, полиција је зауставила аутомобил на путу између Косовске Митровице и Рашке. Приликом контроле, сувозач је полицајцима предао црногорску личну карту на име Јована Калезића. У питању је, међутим, била лажна исправа, што су полицајци приметили и одвели га у станицу. Установили су да је човек кога су привели заправо Радоичић.

Сутрадан му је одређен притвор, а истрага у вези са старим случајем поново је отворена. Месец дана касније против њега је подигнута оптужница. Тужилац је био Миленко Мандић.

Суђење Радоичићу, међутим, није ишло глатко као осталима.

„Ја гледам човека у очи“

Радоичић се појавио на суду 2010. и негирао да је учествовао у отмици. Рекао да живи у Косовској Митровици, да повремено долази у Врњачку Бању да посети породицу, али да није био упознат с тим да се против њега води било какав поступак.

У оптужници се наводи да је Радоичић са још једним отмичаром преузео жртву на путу од Лесковца за Врњачку Бању, као и да ју је чувао док је био заточен.

Сали је у марту 2010, седам година од отмице, позван да поново сведочи. Упркос протеку времена, он је са чврстом увереношћу препознао Радоичића као отмичара који га је чувао током заточеништва и донео му „бруфен“. Истакао је да је добро упамтио његово лице, глас, чак и мирис.

„И оне који су ме чували и носили ми храну, могао сам да видим. Да, овог типа (Радоичића) мислим да сам видео и то два пута“, рекао је Сали.

Током испитивања, испричао је да је Радоичића видео други пут када су га у Крушевцу предали брату.

„Кад су ме извадили из гепека, он је изашао иза аута. Нисам сигуран, али 90 одсто мислим да је, само је имао дужу косу него сад. Али у физиономији, то је то.“

Препознао је Радоичића и на слици са његове легитимације за избегла лица из 1999. године.

„Да, он је тај. Слика овде није баш чиста, али очи су те. Ја гледам човека у очи, можда се промени све, али очи се никад не мењају. Ево, погледајте задњу слику, јесте, то је“, био је изричит је Сали током сведочења.

Отети бизнисмен, међутим, није једини који је окривио Радоичића.

Одмах после хапшења 2003. на испитивању у полицији двојица отмичара признала су кривицу и детаљно испричала ко је био за шта задужен приликом отмице. Они су тада навели да је Радоичић учествовао са њима у овом послу.

Ко је носио лек

Годину дана касније Сали је, међутим, поново позван на суд, и то да се појави последњег дана суђења. Овај пут негирао је свој првобитни исказ.

Навео је да је Радоичића помешао са Јовицом Стојановским, који је такође учествовао у отмици и коме се судило у Македонији. Рекао је да га је Стојановски звао и покушао да га убеди да промени исказ. Испричао му да је он био тај који му је помагао и донео лек износећи притом детаље које би могао да зна само уколико је био присутан.

„За овог човека (Радоичића), ја сам прошли пут рекао да нисам 100 одсто сигуран, али после разговора са (Стојановским), више нисам сигуран. Не, не, све је био онај, значи овај човек (Радоичић) није био“, рекао је Сали у фебруару 2011.

Суд је истог дана ослободио Радоичића и пустио га из притвора. Судија Велимир Лазовић у образложењу пресуде навео је да је Сали био недоследан у својим сведочењима.

Осим тога, ухапшени који су у полицији именовали Радоичића, на суду су се предомислили и рекли да си исказ дали под принудом. Један од њих није дочекао крај суђења пошто је у затвору извршио самоубиство – попивши прекомерну дозу лекова.

Тужилац Миленко Мандић жалио се на пресуду и истакао да је Сали у први мах препознао Радоичића и да суд не треба да узме у обзир измењени исказ – јер је настао под утицајем оптужених на њега. Он је у жалби истакао да суд овом пресудом практично оповргава правоснажну пресуду којом је остатак групе осуђен и у којој се наводи да је Радоичић учествовао у отмици.

Ослобађање Радоичића је ипак у јуну 2011. потврдио Апелациони суд.

Остала ослобађања

Док је ово суђење трајало, Радоичић је у јануару 2011. осуђен на годину дана условне казне због лажних докумената због којих је ухапшен, о чему је БИРН раније писао. Признао је да користио лажну личну карту јер је, наводно, сазнао да албанска полиција планира да га ухапси због учешћа у рату.

Већ следеће године, у јануару 2012, поново је ухапшен. Овај пут Радоичић је оптужен да је заједно са својим кумом Звонком Веселиновићем, такође контроверзним бизнисменом са севера Косова, наговорио пословног партнера да камионе, које је у Србији купио на лизинг, не врати банци након раскида уговора, већ их одвезе на Косово и уступи им да их користе.

И у овом случају је ослобођен 2016. године.

Радоичићу и Веселиновићу тренутно се суди у Пироту где су 2013. оптужени да су учествовали у још једном спорном пословном подухвату – да су обезбедили новац, камионе и механизацију за незаконито вађење шљунка. И у овом случају су били ослобођени, али је пресуда укинута и суди им се поново.

Радоичић је све то време био непознат широј јавности. За његово име чуло се у јануару ове године, након убиства Оливера Ивановића, једног од лидера косовских Срба и председника Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда“.

Неколико месеци пре неко што је убијен, Ивановић је у интервју за БИРН говорио о Радоичићу као криминалцу блиском владајућој странци који држи полуге власти на северу Косова.

Радоичићева дотадашња улога владара из сенке неколико месеци касније је и озваничена пошто је постављен за потпредседника Српске листе, највеће странке Срба на Косову која подржава владу Рамуша Харадинаја.

Званичници у Србији негирали су блискост са Радоичићем и његовим кумом, иако су се у јавности појавиле фотографије, снимци и изјаве који су сведочили о њиховим везама.

А онда је, пре десет дана, Радоичић избегао још једно хапшење.

Последње бекство

Косовска полиција је 23. новембра, рано ујутру, упала у неколико станова у северном делу Косовске Митровице, хапсећи људе за које сумња да су учествовали у убиству Оливера Ивановића. Радоичића нису пронашли у његовој кући.

Он се након тога обратио јавности са фејсбук странице Српске листе и рекао да нема ништа са Ивановићевим убиством. Тврди да косовске власти желе да га убију јер је спреман да им се супротстави у намери да згазе и освоје север Косова.

Појавио се у Србији где је прво дао исказ у полицији, али не као осумњичени. Потом је са својим колегама из Српске листе има састанак с председником Александром Вучићем с којим су причали о ситуацији на Косову.

Председник Вучић је у свом гостовању на РТС-у стао у његову одбрану. Истакао је да може са сигурношћу да тврди да Радоичић није учествовао у убиству Ивановића јер је наводно прошао полиграф у полицији. „Не само да га није убио, већ није учествовао у организацији, логистици, подстрекавању и било чему другом“, рекао је Вучић. Истакао је и да је Радоичић „човек број један за одбрану Косовске Митровице“.

Овај контроверзни бизнисмен није желео да говори за КРИК.

„Не могу ништа да вам кажем, не зовите ме више молим вас – презаузет сам“, рекао је кратко Радоичић и прекинуо телефонски разговор.

Отмичари

Због отмице скопског бизнисмена осуђени су Владица Ничић, Александар Шошкић, Душан и Синиша Максимовић и Милутин Павловић. Према пресуди, вођа групе био је Ничић. Он је у Швајцарској 2002. године осуђен на 18 година затвора због отмице осмогодишњег дечака, пишу швајцарски медији. Казну није одслужио јер је побегао у Србију. За отмицу Салија осуђен је на 10 година. Шошкић, бивши полицајац из Приштине, после хапшења признао је отмицу, али је касније променио исказ. Убио се у затвору пре пресуде. Браћа Синиша и Душан Максимовић осуђени су на осам и четири године затвора. У Белој књизи организованог криминала спомињу се као чланови лесковачке групе која је крала аутомобиле и продавала их на Косову. Душан је био полицајац у Приштини. Признао је кривицу, па повукао исказ. Павловић је осуђен на пет година.

(КРИК)

 
Пошаљите коментар

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер