Карл Билт: Шта намерава Владимир Путин

 Док се Европска унија на јесен припрема за ново руководство, а Доналд Трамп управо покренуо кампању за реизбор 2020, руски председник Владимир Путин седи стабилно у седлу са мандатом који му траје до 2024.

Попут лидера свих великих сила, руска елита мора редовно да покушава да предвиђа будућност како би обликовала стратешке приоритете земље према очекиваним изазовима. Сваке четврте године Сједињене Државе спроводе такве процене под дирекцијом Националног обавештајног савета; Европска унија то чини сваких пет година и управо је објавила полунезависну студију о могућим глобалним трендовима до 2030. године.

У случају Русије, геостратешко прогнозирање једно је од активности полузваничног Института Примаков за светску економију и међународне односе (ИМЕМО), који је објавио глобалне изгледе за 2035. Генерално говорећи, његова процена будућих трендова слична је онима у САД и ЕУ. Део у којем је извештај интересантан јесте процена импликација за Русију. Аутори наводе неколико стратешких дилема са којима ће се држава суочити.

На пример, према извештају, највиши приоритет Русије јесте „очување и унапређење њене позиције у светској хијерархији моћи и одговорности“. Али, постизање тог циља захтеваће „структуралну реконструкцију руске економије“. Без дубљих економских реформи или, како аутори извештаја кажу, „радикалних промена“ – руски међународни положај ће готово сигурно опасти. Иста ствар је и са великом снагом у хваљеној књизи Андерса Аслунда „Руски кронистички капитализам“.

После расправе о економској слици Русије, што није мала ствар, извештај се бави низом геостратешких питања. Аутори очекују „неизбежно дуг политички конфликт са Западом у вези са улогом Русије на постсовјетском простору, пре свега у дефинисању будућности Украјине и суседних територија“. У блиском року, они закључују да ће такве напетости довести до тога да се Русија окрене Кини и Истоку.

То имплицира да аутори не виде никакво могуће решење сукоба које је Русија створила у покушајима да поткопа суверенитет својих непосредних суседа. Студија једноставно узима „здраво за готово“ то да ће Кремљ наставити да спроводи политику реваншизма у иностранству упркос очигледном негативном утицају тог агресивног понашања на међународни положај Русије и домаћу економију. Као да су руски илегални упади у Грузију и Украјину само историјске ствари, признајући да нема решења за садашњост.

Што се тиче приближавања Кини, рекло би се да је то била одлика спољне политике Кремља бар од када је Русија анектирала Крим марта 2014. што је довело до санкција Запада. Путин је ове године посетио кинеског председника Си Ђинпинга у Пекингу, а Си се потом састао са Путином у Москви и Санкт Петербургу.

Проблем, као што студија ИМЕМО показује, јесте да тежња за ближом сарадњом са Кином није реално одржива опција која ће осигурати дугорочни развој Русије. „На дуже стазе“, указују аутори студије, „сарадња са Кином и другим азијско-пацифичким земљама не може постати стратешка алтернатива за сарадњу са Западом“. У складу са тим, аутори верују да би Кремљ требало да устреми своје напоре ка „разради“ сопствене агенде за могућу активнију сарадњу са Европом и Сједињеним Државама.

Исход свега јесте тај да Русија није само пропустила шансу да се модернизује као што би требало; она се, такође, уплела у регионалне конфликте који су убрзали кризу са силама од којих зависи њен сопствени развој. Ово је приморало Русију да се више ослања на Кину иако зна да то што је постала млађи партнер свом источном суседу није баш жељени пут ка напретку. На један или други начин, Русија мора да нађе начин да обнови своје односе са Западом. То се не може одмах догодити, имајући у виду да је сукоб са Украјином и даље актуелан; то мора бити на дугорочној агенди.

Очигледно решење дилеме – признати да је сукоб са Украјином била огромна стратешка грешка и тражење поштеног решења – вероватно је изван мандата ове студије.

Питање је, наравно, да ли Путин лично узима за озбиљно студије ИМЕМО и да ли их уопште чита. Искрено, сумњам у то. Највероватније је да му краткорочна процена безбедности привлачи пажњу. Ипак, приметно је да је угледна полузванична институција са снажном подршком међу утицајним члановима руске елите израдила овакав извештај. Иако је језик студије често нејасан и обазрив, јасно критикује председников приступ спољној политици.

Штавише, ИМЕМО је апсолутно у праву: Русија је створила ситуацију у којој би њен глобални положај могао значајно да се погорша. Наставак сукоба са њеним суседима по цену односа са Западом неминовно ће је спречити да настави економску модернизацију и развој. А без јаке економске основе, Русија неће имати шансу да обезбеди угледнију „позицију у светској хијерархији моћи и одговорности“, која је важна за Путина.

Аутор је бивши премијер и министар спољних послова Шведске

(Данас)