„Јутарњи лист“: Шта смрт Иринеја значи за католике? Папи су сада врата широм отворена за долазак у Србију

Коронавирус коси челнике Српске православне цркве – најприје је преминуо митрополит црногорски Амфилохије, а сада и патријарх СПЦ-а који се заразио на његову погребу.

„Сада су папи отворена врата у Србију“, био један од неформалних коментара на вијест о смрти патријарха Српске православне цркве Иринеја, који смо могли чути у католичким круговима у Загребу, а који се није толико односио на саму особу Иринеја (Мирослава Гавриловића, како му је било грађанско име), колико на политику врха Српске православне цркве, коју су креирали и персонализирали управо он и митрополит црногорски Амфилохије, који је прошлога мјесеца преминуо од коронавируса, а на његову се спроводу заразио и патријарх Иринеј. Политика двојца Иринеј – Амфилохије и радикалног крила СПЦ-а свих је десет година његова вођења Српске православне цркве била антикатоличка, антипапинска и антихрватска па и антимуслиманска.

Блокирао канонизацију Степинца

Патријарх Иринеј Хрватима остат ће понајвише у памћењу због блокирања процеса канонизације блаженог кардинала Алојзија Степинца. Написавши, наиме, два писма папи Фрањи о кардиналу Степинцу као „усташком викару“, што је типична слика Степинца у србијанској политици, цркви и медијима, папа је одлучио пролонгирати довршетак канонизације. Формирао је мјешовито католичко-православну комисију, у којој СПЦ и српски повјесничари нису успјели доказати своје тезе о Степинцу као злочинцу. Но нити томе успркос, Степинчева канонизација није довршена. Вјерује се да папа Фрањо бројним уступцима православној страни жели успоставити добре односе с Москвом, али и са самим Београдом.

Патријарх Иринеј у своме је говору рекао како мржња није престала и освете се припремају и наговјештавају

Хрватски бискупи у више су наврата упозоравали Ватикан да СПЦ није искрен у тим разговорима и да управо патријарх Иринеј непрестано оптужује и хрватске бискупе и политичке власти у Хрватској за прогон Срба те да заступа тезу да је Србија ондје гдје живи макар и један Србин. Прије точно три године, бискупи су са свога јесенског засједања морали реагирати на Иринејеве ријечи при устоличењу новог далматинског епископа Никодима. Наиме, патријарх Иринеј у своме је говору рекао како „мржња није престала“ и „освете се припремају и наговјештавају“.

– Боже буди са мном па да се оне никада не реализирају. Ви живите овдје као малено стадо у једној нама блиској држави с браћом католицима од којих очекујемо, прије свега од представника Цркве, да чујемо ријечи еванђеоске, ријечи мира и љубави. Да чујемо ријеч да смо прије свега кршћани и као такви једни према другима покажемо љубав и уважавање, то је први корак, јер Господ тражи од нас и браће католика и свих оних који припадају некој вјери да љубимо једни друге, јер сви носимо лик божји у себи и у сваком од нас без обзира на подријетло и боју коже је присутан Господин – рекао је тада Иринеј, на што су реагирали хрватски бискупи рекавши како се ради о непримјереном и неутемељеном прозивању, у којем они сами себе не препознају. Никада нису из Београда добили одговор на своје писмо.

Оно што је занимљиво у актуалним католичко-православним односима чињеница је да су односи на релацији Београд – Загреб врло турбулентни, док се унутар Хрватске, у односима локалних епископа СПЦ и бискупа изграђују у све боље и квалитетније. У чему предњаче бискуп пожешки монс. Антун Шкворчевић и епископ пакрачки Јован (Ћулибрк). Нови је дух у односе између православаца и католика у Хрватској, прије свега, дошао с именовањима нових православних епископа. Започело је све с доласком митрополита Порфирија у Загреб, а наставило се с именовањем споменутог епископа Јована у Пакрац те најмлађег епископа Никодима у Шибеник. Очигледно је да су нови епископи са собом донијели сасвим нови поглед и на односе с Католичком црквом, али и хрватском политиком, друштвом и јавности.

Одласком патријарха Иринеја на чело СПЦ-а доћи ће неки од постојећих епископа и митрополита. Но прије тога, Уставом Српске православне цркве регулирано је да „кад се упразни патријаршијско пријестоље, патријархову власт обавља Свети архијерејски синод, који то објављује епархијским архијерејима и о томе обавјештава и државну власт“. Уставом је, такођер, регулирано да „патријархове предсједничке дужности у Светом архијерејском сабору и Синоду обавља тада најстарији члан Синода – митрополит, односно, најстарији епископ, ако митрополита нема. У овоме тренутку то је дабробосански митрополит Хризостом, којега је у српњу 2013. на катедри епископа зворничко-тузланског заредио патријарх Иринеј. Митрополит Хризостом бит ће в. д. патријарха сљедећа три мјесеца, када ће сви епископи, како из Србије тако и из свијета, бирати између себе новога првог човјека СПЦ-а.

Они ће се окупити на заједничком изборном сабору, за чији је рад потребна најмање двије трећине чланова Сабора. Они полажу заклетву да ће водити рачуна само о добру и интересу Цркве, народа и домовине те да ће глас дати најбољем између себе. Гласа се тајно и то тако да сваки од тројице кандидата треба добити више од половице гласова. Због тога се гласа у два круга. Након што се сазнају имена тројице кандидата који су добили више од половице гласова, прелази се на бирање ждријебом, односно „апостолским начином“, како називају тај дио избора, јер произлази из Новога завјета и избора апостола Матије који је наслиједио Јуду.

Премда Устав СПЦ-а дефинира како у избору патријарха могу судјеловати само архијереји Српске православне цркве те да је посве искључена могућност утјецаја са стране, нпр. државних или политичких власти, као и у сваким изборима и у изборима за патријарха постоји својеврсно предизборно вријеме. У случају патријарха Иринеја оно је, практички, почело његовим одласку у болницу 4. студенога

Чланови Сабора напуштају саборску дворану и прелазе у патријаршијску капелу Светог Симеона Мироточивог на службу зазива Духа светог за избор новога патријарха, коју служи најстарији архијереј по хиротонији (устоличењу). Тијеком службе, имена тројице кандидата стављају се у посебне куверте, а оне у Еванђеље, јер се вјерује да су чланови Сабора одабрали кандидате по људским врлинама, а Божја је воља који је од њих тројице достојан патријархова трона. У точно дефинираном тренутку богослужја један од монаха, којега бира Сабор, извлачи куверту на којој је име новога патријарха.

Премда Устав СПЦ-а дефинира како у избору патријарха могу судјеловати само архијереји Српске православне цркве те да је посве искључена могућност утјецаја са стране, нпр. државних или политичких власти, као и у сваким изборима и у изборима за патријарха постоји својеврсно предизборно вријеме. У случају патријарха Иринеја оно је, практички, почело његовим одласку у болницу 4. студенога након што се заразио коронавирусом, а особито након погоршања здравственог стања, када је било извјесно да 90-годишњи патријарх неће добити битку с короном.

Патријарха Иринеја није пратио глас неког особитог стратега и интелектуалца у круговима у СПЦ-у. Штовише, говорило се како је врло подложан сугестијама и да ће с лакоћом и некритички прихватити нека мишљења, која могу дугорочно бити штетна и по саму Цркву. Као један од највећих потхвата до избора за патријарха наводи му се изградња велебне цркве у Нишу, гдје је столовао као епископ од 1975. до 2010. када је постао патријархом по описаном изборном протоколу. Након његова избора предвиђало се да је избор штедљивог нишког владике био одлично рјешење за насљедника дотадашњег патријарха Павла, но аналитичари у Србији тврде да су већ након три тједна његове владавине започеле подјеле у Српској православној цркви. Но, тај дух подјела обиљежио је и збивања изван црквених граница.

Нови патријарх из Хрватске?

Одласком патријарха Иринеја, али и владике Амфилохија, одахнути може и србијанска власт на челу с предсједником Александром Вучићем, који је, практички, остао без икакве опорбе по питању Косова, за којега га је овај двојац оптуживао да га је олако продао.

У овоме тренутку прерано је нагађати тко би могао наслиједити Иринеја. Могао би то бити нетко од млађих и агилнијих епископа из Еуропе или Америке, а можда чак и нетко од епископа из Хрватске. Све овиси о сразу струја унутар Српске православне цркве, које ће именовањем Иринејева насљедника одредити и смјернице политике СПЦ-а за сљедеће раздобље. Догоди ли се СПЦ-у екуменски и дијалошки настројен патријарх, врло брзо можемо очекивати и папу у Србији. Многи то и ондје прижељкују, а не само у Ватикану.

Дарко Павичић