Jurij Rubcov: START 3: Skandal u Vašingtonu

Saopštenja iz Vašingtona svedoče o grozničavim pokušajima administracije SAD da se do kraja novembra izbori za ratifikovanje Sporazuma o merama u pravcu daljeg smanjenja i ograničenja strateškog ofanzivnog naoružanja (START-3), koji su potpisali predsednici Rusije i SAD 8. aprila 2010. godine u Pragu. Nakon poraza demokrata na izborima 2. novembra ovde su nastali problemi. Predsednik Barak Obama i članovi njegovog tima obraćaju se javnosti, nagovaraju se žitelji Kapitol Hila, vrši se obrada pojedinačnih uticajnih zakonodavaca-republikanaca, kao što su senator Arizone DŽon Kajl, ili najstariji član Komiteta za inostrane poslove u Sentatu, Ričard Lugar.

Kako bi dobila neophodne za ratifikovanje glasove senatora, koji sumnjaju u efikasnost Obaminih mera u pravcu modernizacije nuklearnog arsenala SAD, Bela kuća je objavila, da je spremna da preispita plan razvoja nacionalnog nuklearnog kompleksa za 20 godina, povećavši rashode za 4,1 milijardu dolara, dovodeći ih do astronomske sume od 180 milijardi dolara.

START-3 maltene je jedini uspeh administracije Baraka Obame na planu „resetovanja“ odnosa sa Rusijom. I ako ratifikacija ne prođe u toku započete 15 novembra sednice, dakle, u periodu između izbora novog sastava kongresa i početka njegovog rada, to jest, kada zaseda još stari sastav zakonodavaca, onda će u novoj godini, pri drugačijem odnosu snaga između demokrata i republikanaca, taj zadatak biti kudikamo složenije rešiti.

Potpredsednik SAD DŽo Bajden, ubeđujući senatore da glasaju „pravilno“, izjavio je da bez ratifikacije sporazuma START-3 SAD neće moći pratiti stanje ruskog nuklearnog arsenala. „Novi sporazum START čini fundamentalni deo naših odnosa sa Rusijom“ – izjavio je Bajden, a ti odnosi su „od životnog značaja“, podvukao je on, „za obezbeđenje naše (američke – J.R.) vojske u Avganistanu, a takođe za efikasnost sankcija protiv iranske vlade“.

Postalo je poznato i objašnjenje, koje je dao Komitet za inostrane poslove Senata SAD dok je pripremao rezoluciju za ratifikaciju. Američka strana smatra da važenje Sporazuma obuhvata i bojeve železničke raketne komplekse (BŽRK), u slučaju da oni budu stvoreni. Za razliku od SAD, Rusija je aktivno razvijala BŽRK, oni su se nalazili u sastavu Raketnih snaga strateške namene (RSSN) od druge polovine 80-ih godina i do 2006. godine, kada su uništeni u skladu sa zahtevima START-2 (1993. godine). „Objašnjenje“ senatskog komiteta blokira mogućnost da Rusija obnovi izgradnju BŽRK.

U tom istom „objašnjenju“ Komitet za inostrane poslove Senata SAD je izjavio, da pripremani za ratifikaciju Sporazum START-3 ni u čemu ne ograničava delatnost Pentagona na planu razvijanja PRO, a nenuklearni sistemi naoružanja i uopšte ne potpadaju pod ograničenja. Izjava je skandalozna – ona stavlja Rusiju pred činjenicu proširenog i jednostranog tumačenja Sporazuma i podvale, ka čemu idu SAD: Moskvi se predlaže da pristane na ratifikovanje neautentičnih tekstova.

U odgovoru na to, Komitet za međunarodne odnose Državne dume je privremeno povukao svoju preporuku Državnoj dumi da ratifikuje START-3. Šef Komiteta Konstantin Kosačov je izjavio da je potrebno ponovo razmotriti pitanje, uz angažovanje vojnih eksperata. Apsolutno prirodan korak, ali šta u tom kontekstu znači rok koji je naveo Kosačov za novo razmatranje pitanja - dve nedelje, i njegova napomena da ni na koji način ne treba dovoditi u sumnju spremnost ruske strane da se „izjasni u korist ratifikacije“? Čemu te napomene kada je činjenica podvale, iza koje očigledno stoji težnja Vašingtrona da se izbori za kontrolu nad ruskim nuklearnim potencijalom po svaku cenu, sama po sebi čini problematičnom sinhronizaciju rada strana za stupanje na snagu Sporazuma START-3?

Ruski stručnjaci ne jednom su objašnjavali, da START-3 nema „sudbonosni“ karakter, koji pokušava da mu pripiše administracija SAD. Skretana je pažnja i na nepotrebnost žurbe u vezi sa tim pitanjem: do 31. decembra 2012. godine na snazi je potpisani 2002. godine Sporazum o strateškim ofanzivnim potencijalima (SOP).

Već danas je jasno, da retorici „resetovanja“ Bela kuća pribegava onda, kada od Rusije dobija ustupke. Niz ustupaka američkoj strani je učinjeno: Rusija je odustala od isporuke Iranu zenitno-raketnih kompleksa S-300, glasala je za sankcije protiv Teherana, zaključila ugovor o isporuci 50 aviona Boeing-737 u vrednosti od 3,7 milijardi dolara. I ako je, imajući do izbora 2. novembra dovoljno mogućnosti za ratifikaciju, Vašington to vukao do zadnjeg trenutka, to znači samo jedno: od Rusije želi još više ustupaka.

Posebni je aspekt uzajamna veza Strateškog ofanzivnog naoružanja i Protivraketne odbrane. Svojevremeno je prilikom razrade projekta sporazuma START-3, na insistiranje ruske strane ta uzajamna veza bila odražena u preambuli dokumenta. Radilo se o pripremi specijalnog sporazuma, u kome bi detaljno bile propisane mere, koje omogućavaju da se izbalansira razvoj sistema ofanzivnog i odbrambenog oružja radi izbegavanja da jedna od strana stekne odlučujuću superiornost.

I šta?

Neki američki senatori, pribojavajući se da će iza njihovih leđa administracija Baraka Obame pripremiti takav sporazum sa Rusijom, koji će ograničiti mogućnosti PRO SAD u zamenu za sporazum o Strateškom ofanzivnom naoružanju, dobili su odgovor koji je raspršio njihovu bojazan, i to od državnog sekretara SAD Hilari Klinton i šefa Pentagona Roberta Gejtsa: oni su u specijalnoj poruci izneli uveravanja, da sporazum sa Rusijom o Strateškom ofanzivnom naoružanju neće smetati Sjedinjenim Državama u «razvijanju najefikasnije protivraketne odbrane». A zvanični predstavnik stejt-departmenta Filip Krouli je dodao, da SAD «ne nameravaju da zaključe sa Rusijom sporazum o protivraketnoj odbrani».

A to, da se nikakvi pregovori o PRO ne vode, potvrdio je i ministar inostranih poslova Ruske Federacije, Sergej Lavrov.

Dakle, pitanje o uzajamnoj vezi Strateškog ofanzivnog naoružanja i Protivraketne odbrane će odbaciti u stranu, a ružni politički spektakl u Vašingtonu, priređen zarad toga da se od Rusije iskamče jednostrani ustupci u sferi odbrane i bezbednosti, nastavlja se punom brzinom.

(Fond strateške kulture, 25.11.2010)