Јово Бакић: Вулин - теткин црни ратник

 Да ли се још ико у овој несрећној земљи пита: како је могуће да је Вулин уопште постао министар? Не само што му странка самостално не би освојила ни 0,1 одсто на изборима, већ и он већ дуго служи за спрдњу јавности. Но, ово на страну, како он може остати министар након што је КРИК објавио извештај Агенције за борбу против корупције, који се од 2015. налази у тужилаштву, а према којем се не може утврдити порекло 205.000 евра којима је купио стан будући да је давао различита и неуверљива објашњења? Наравно, одговор на оба питања више је но јасан: Александар Вучић изузетно цени услуге својега имењака Вулина, задуженога за обављање прљавих послова. Тако је Покрет социјалиста, упркос томе што се ради о групици која стаје у један комби, уврстио у коалицију, а њиховог шефа поставио за министра у својој претходној влади. Дилема је само једна: или је забранио тужилаштву да покрене истражни поступак против посилног Вулина или је тужилаштво сасвим неспособно.

Сам Александар Вулин, тај за војску неспособни ратник у црној униформи и војничким чизмама, на „Пинку“ (а где би се беспризорник појављивао но на исто тако беспризорној телевизији) изјављује да је „могао да каже“ – обратите пажњу: формулација „могао сам да кажем“ а не „могао сам да позајмим“ нехотице открива да он новац није позајмио – да је новац узео од свог венчаног кума Жељка Митровића. Заиста, могао је не само да каже, већ и да новац узме од овог, по благовременом и ревносном измиривању пореза познатом платиши, јер сличан се сличном вазда радовао. Могао је, такође, да каже да је узео од блиских му пријатеља Александра и Андреја Вучића, јер тек ту прелива. Могао је и од Синише Малог, јер тај бар има новца. Свако би му поверавао. Напослетку, мада се број богатих властодржаца не завршава с претходно поменутима, могао је да каже и да је новац позајмио од тетке из Русије, тј. Мире Марковић. Ипак, није казао. Није, јер би сви они у правној држави морали да буду предмет обраде државног тужилаштва. Нажалост, наша држава није ни наша ни правна, а није више ни држава, већ се ради о мафији која се реторички заклања иза националних и државних интереса, док земљу и њене грађане систематски поткрада, понижава и уништава.

У међувремену, она групица „социјалиста“, којој љубитељ црних униформи и војничких чизама стоји на челу, напала је КРИК, по систему „држ’те лопова“. Њихов вођ – иронија национална, војничка и левичарска, ако не и људска – морао би, уместо позивања на националне интересе, што је, као што смо се још у 1990-им осведочили, последње уточиште хуља, да каже ко је та тетка, како би се знало да ли уопште постоји и да ли је тај новац могла стећи, а онда и да докаже да су он или његови ближњи боравили у Канади 23 пута у периоду јул 2011-јул 2012, како би уносили по 9 000 евра у земљу (маколико ово објашњење сулудо звучало). У сваком случају, када дође до промене система или барем власти, одговоре ће, не само за ово што му се на терет ставља, већ и за досад скривене неподопштине, давати пред судом. За њега ће бити боље, ако суд не буде револуционаран.

Аутор је социолог и доцент на Филозофском факултету у Београду

(КРИК)