Početna strana > Hronika > Jovo Bakić: Političari su agenti krupnog kapitala - studenti na protestima poručuju da ne prihvataju neoliberalne recepte
Hronika

Jovo Bakić: Političari su agenti krupnog kapitala - studenti na protestima poručuju da ne prihvataju neoliberalne recepte

PDF Štampa El. pošta
utorak, 18. april 2017.

 Protesti imaju jasnu socijalnu dimenziju, jer studenti poručuju da ne prihvataju neoliberalne recepte koji se svode na štednju u obrazovanju i zdravstvu, vojsci i policiji, odnosno na uništavanju budućnosti ovog društva...

... jer bez zdravog i obrazovanog stanovništva, koje će biti bezbedno, budućnost ne može biti svetla. Odbacuje se položaj jeftine radne snage koji je navodno naša komparativna prednost i tobože vodi privrednom razvoju, kaže za Danas Jovo Bakić, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu i poznati sociolog, odgovarajući na pitanje da li protesti studenata, osim političke, imaju i socijalnu dimenziju.

* Zar reforme nisu donele promenu?

- Reforma se ovde svodi na radnike u pelenama, fizički ugrožene i psihički zlostavljane, što sve zajedno predstavlja najodvratniju povredu ljudskog dostojanstva. Radnici u Srbiji seku sebi prste, vešaju se na radnom mestu, jer mesecima ne dobijaju platu, zastrašeni su, gladni, poniženi i uvređeni. Njima, kao i svima drugima, najmoćniji političar uporno poručuje kako je potrebno da budu marljiviji, da se ugledaju na njega, danonoćnog trudbenika, preplavljenog osećajem nadmoći, utonulog u samozadovoljstvo vrhunskog manipulatora javnošću, jer njegov se rad samo u tome i sastoji, te da usvoje protestantsku etiku i kapitalistički duh koji će im omogućiti da rade 20 sati dnevno, i obogate se poput najbližeg okruženja predsednika Vlade Srbije. Da li zaposleni u Srbiji imaju pravo na odmor, zabavu, kulturno uzdizanje, lično usavršavanje i duhovno oplemenjivanje? Oni koji u Srbiji imaju posao rade najviše sati nedeljno u Evropi, jer i po satima rada se vidi ko je u centru, ko na poluperiferiji, a ko na dalekoj periferiji svetskog kapitalističkog sistema.

* Upravo sindikati koji su se pridružili protestima mladih tvrde da su ovo protesti gladnih i nezaposlenih.

- Naravno, dobro je što su se protestu priključili vojnici, policajci, nastavnici, a važno bi bilo da im se pridruže i drugi zaposleni, jer socijalna situacija je svakim danom sve teža i jedva izdrživa. Niko ne može biti tuđe bitke, ali solidarno, zajedničkim snagama, moguće je uspešnije vojevanje u svim bitkama koje nas čekaju. Građanke i građani treba da shvate da im nijedna vlast, a naročito ne ova postojeća, neće ništa dobrovoljno dati, jer kako jedan slogan na studentskim protestima veli: Narod gladuje, elita se raduje. Naime, političari su masovno agenti krupnog kapitala, pripadnici pljačkaške oligarhije, neretko vezani s mafijašima, i zainteresovani isključivo za lično, a nikako ne i za opšte dobro. Ne samo da se njima ništa ne može i ne sme verovati, već se oni moraju na buljuke razjuriti. Njima se mora suditi za sva zla koja su nanosili i nanose građanstvu Srbije.

* Da li su studenti probudili dosad letargične radnike?

- Radnici još nisu sasvim probuđeni. Zaokupljeni su preživljavanjem na jedvite jade teške svakodnevice, a nacionalizam i religijska indoktrinacija ih neretko sasvim opijaju i onemogućavaju razaznavanje sopstvenih interesa, suprotstavljenih interesima privredne, političke i crkvene oligarhije. Potonja se bukvalno moli bogu za dobro zdravlje privredno-političkih oligarha, koji su im omogućili bogaćenje bez obaveza da za njega plate porez, i pravda njihovo gospodarenje i izrabljivanje širih društvenih slojeva, dok istovremeno od religijom, praznovericama i magijskim mišljenjem zaluđene sirotinje neštedimice uzima zarad podmirenja naraslih potreba.

* Da li siromaštvo i nezaposlenost mogu biti pokretač masovnijih okupljanja građana?

- Siromaštvo i nezaposlenost retko podstiču na protest. Radnikom i nezaposlenim čovekom, koji jedva preživljavaju, a nacionalizmom, sujeverjem i zaglupljujućim političkim i drugim rijaliti sadržajima se, posredstvom sredstava masovnog opštenja, bestidno opijaju i zaglupljuju, lako je manipulisati. Oni se okreću mržnji prema komšijama, dok su, istovremeno, zaokupljeni detaljima iz života i ličnim dostignućima Zmajeva od Bugojna i Šipova.

* Željko Veselinović proziva ostale sindikate da ćute da se ne bi zamerili vlastima.

- Sindikati su i drugde u svetu u poslednjih tridesetak godina izgubili dosta moći usled strukturnih promena u privredi odnosno deindustrijalizacije. No, u nas su sindikati, čast izuzecima, najčešće izgubili svrhu svog postojanja, a to je odbrana prava radnika, jer se skoro isključivo bave zaštitom privilegija sopstvenih vođa. Razume se, ove privilegije im obezbeđuju nosioci političke moći, pa onda neretko postaju njihovi odani i pouzdani izmećari.

* Na protestima su se pojavili zahtevi za izmenom Zakona o radu.

- Zakon o radu štiti interese kapitalista i omogućava neobuzdano izrabljivanje radnika. Ništa normalnije nego da radnici traže njegovu promenu. Humanisti moraju podržati njihov zahtev, jer čovek, radnik, ne sme robovati drugom čoveku, kapitalisti. To ne sme biti zakonito, pošto takav zakon pobija uslove dostizanja ljudskog dostojanstva. Privremeno i povremeno zaposlenje postali su pravilo umesto da budu izuzetak. Računa se da je neko zaposlen, ako radi bar jedan sat nedeljno za neku nadnicu. I onda nam vele kako nezaposlenost opada. Pa neverovatno je, pod tim uslovima, da je uopšte iko nezaposlen! Kakvu zaštitu mogu imati mučenica i mučenik koji rade jedan sat nedeljno kod nekog poslodavca? Radnik je ovde odavno zaboravio šta je godišnji odmor i kako izgleda more. Ovakav neoliberalni zakon brani šef Pokreta socijalista, samozvani levičar, ali i Vučićev ministar za rad i socijalna pitanja, Aleksandar Vulin. Takav cinizam izaziva podsmeh, baš kao i sam ministar koji ga primenjuje. Pitanje je vremena kada će podsmeh prerasti u gnev.

* Koliko je ostvarljiv zahtev za povećanjem minimalne cene rada?

- Srbija je jedna od zemalja s najnižim prosečnim platama u Evropi. Prosečna plata je sada nešto manja u Srbiji no u Rumuniji (sećam se 1990, kada je bila dvadesetak puta veća), a u Rumuniji iznosi polovinu prosečne plate u Češkoj (koja je 1990, takođe, imala manju prosečnu platu od Srbije, a danas češka prosečna plata dopire tek do polovine prosečne plate u Nemačkoj). Svedočanstvo je to da se nalazimo na periferiji svetskog kapitalističkog sistema.

* Može li se to promeniti?

- Taj položaj nije lako promeniti, jer ne zavisi samo od naših katastrofalnih političara, neretko ogrezlih u mafijaškom povezivanju i delanju, već i od strukturnog položaja siromašnog društva u globalnom kapitalističkom sistemu. Kapitalizam je sistem u kojem siromašni rade za bogate, koji su ih zaposlili da bi ostvarili profit, dok radnici za svoj rad dobijaju od njih nadnice, a na periferiji ovog sistema se od siromašnih još i otima da bi se dalo bogatima. To je slučaj na primer sa subvencijama, koje obezbeđuju siromašni poreski obveznici u Srbiji, po naredbi oligarha iz vlade, krupnim kapitalističkim preduzećima iz centra svetskog kapitalističkog sistema. MMF i vlade iz ovih zemalja, naravno, sve to pozdravljaju i podvode pod važne reformske iskorake naše vlade, koji će navodno dovesti do ozdravljenja naše privrede i podstaći društveni razvoj. Podseća to na onaj stari vic da je operacija (čitaj reforma) uspela, ali je pacijent (čitaj stanovništvo Srbije) umro.

* Čuju se i parole poput "Nećemo da budemo jeftina radna snaga".

- Radi se o jednom od najboljih slogana. Studenti ne dozvoljavaju neoliberalnu manipulaciju koja potcenjuje osnovnu inteligenciju. Reč reforma oznaka je za bezdušno kapitalističko izrabljivanje. Sistem se svodi na to da se od siromašnih građana naplati porez, a da se onda javni prihodi, skupljeni iz ovih poreza, daju u vidu subvencija stranim kapitalistima. Potonji, pak, treba da zaposle ove koji su ih subvencionisali, pa da ih zatim podvrgnu ponižavajućim uslovima rada i uvredljivo niskim platama, koje im služe za plaćanje novih poreza i skromno životarenje. Drugim rečima, radi se o začaranom krugu siromaštva i tlačenja.

(Danas)