Јово Бакић: Политичари су агенти крупног капитала - студенти на протестима поручују да не прихватају неолибералне рецепте

 Протести имају јасну социјалну димензију, јер студенти поручују да не прихватају неолибералне рецепте који се своде на штедњу у образовању и здравству, војсци и полицији, односно на уништавању будућности овог друштва...

* Зар реформе нису донеле промену?

- Реформа се овде своди на раднике у пеленама, физички угрожене и психички злостављане, што све заједно представља најодвратнију повреду људског достојанства. Радници у Србији секу себи прсте, вешају се на радном месту, јер месецима не добијају плату, застрашени су, гладни, понижени и увређени. Њима, као и свима другима, најмоћнији политичар упорно поручује како је потребно да буду марљивији, да се угледају на њега, даноноћног трудбеника, преплављеног осећајем надмоћи, утонулог у самозадовољство врхунског манипулатора јавношћу, јер његов се рад само у томе и састоји, те да усвоје протестантску етику и капиталистички дух који ће им омогућити да раде 20 сати дневно, и обогате се попут најближег окружења председника Владе Србије. Да ли запослени у Србији имају право на одмор, забаву, културно уздизање, лично усавршавање и духовно оплемењивање? Они који у Србији имају посао раде највише сати недељно у Европи, јер и по сатима рада се види ко је у центру, ко на полупериферији, а ко на далекој периферији светског капиталистичког система.

* Управо синдикати који су се придружили протестима младих тврде да су ово протести гладних и незапослених.

- Наравно, добро је што су се протесту прикључили војници, полицајци, наставници, а важно би било да им се придруже и други запослени, јер социјална ситуација је сваким даном све тежа и једва издржива. Нико не може бити туђе битке, али солидарно, заједничким снагама, могуће је успешније војевање у свим биткама које нас чекају. Грађанке и грађани треба да схвате да им ниједна власт, а нарочито не ова постојећа, неће ништа добровољно дати, јер како један слоган на студентским протестима вели: Народ гладује, елита се радује. Наиме, политичари су масовно агенти крупног капитала, припадници пљачкашке олигархије, неретко везани с мафијашима, и заинтересовани искључиво за лично, а никако не и за опште добро. Не само да се њима ништа не може и не сме веровати, већ се они морају на буљуке разјурити. Њима се мора судити за сва зла која су наносили и наносе грађанству Србије.

* Да ли су студенти пробудили досад летаргичне раднике?

- Радници још нису сасвим пробуђени. Заокупљени су преживљавањем на једвите јаде тешке свакодневице, а национализам и религијска индоктринација их неретко сасвим опијају и онемогућавају разазнавање сопствених интереса, супротстављених интересима привредне, политичке и црквене олигархије. Потоња се буквално моли богу за добро здравље привредно-политичких олигарха, који су им омогућили богаћење без обавеза да за њега плате порез, и правда њихово господарење и израбљивање ширих друштвених слојева, док истовремено од религијом, празноверицама и магијским мишљењем залуђене сиротиње нештедимице узима зарад подмирења нараслих потреба.

* Да ли сиромаштво и незапосленост могу бити покретач масовнијих окупљања грађана?

- Сиромаштво и незапосленост ретко подстичу на протест. Радником и незапосленим човеком, који једва преживљавају, а национализмом, сујеверјем и заглупљујућим политичким и другим ријалити садржајима се, посредством средстава масовног општења, бестидно опијају и заглупљују, лако је манипулисати. Они се окрећу мржњи према комшијама, док су, истовремено, заокупљени детаљима из живота и личним достигнућима Змајева од Бугојна и Шипова.

* Жељко Веселиновић прозива остале синдикате да ћуте да се не би замерили властима.

- Синдикати су и другде у свету у последњих тридесетак година изгубили доста моћи услед структурних промена у привреди односно деиндустријализације. Но, у нас су синдикати, част изузецима, најчешће изгубили сврху свог постојања, а то је одбрана права радника, јер се скоро искључиво баве заштитом привилегија сопствених вођа. Разуме се, ове привилегије им обезбеђују носиоци политичке моћи, па онда неретко постају њихови одани и поуздани измећари.

* На протестима су се појавили захтеви за изменом Закона о раду.

- Закон о раду штити интересе капиталиста и омогућава необуздано израбљивање радника. Ништа нормалније него да радници траже његову промену. Хуманисти морају подржати њихов захтев, јер човек, радник, не сме робовати другом човеку, капиталисти. То не сме бити законито, пошто такав закон побија услове достизања људског достојанства. Привремено и повремено запослење постали су правило уместо да буду изузетак. Рачуна се да је неко запослен, ако ради бар један сат недељно за неку надницу. И онда нам веле како незапосленост опада. Па невероватно је, под тим условима, да је уопште ико незапослен! Какву заштиту могу имати мученица и мученик који раде један сат недељно код неког послодавца? Радник је овде одавно заборавио шта је годишњи одмор и како изгледа море. Овакав неолиберални закон брани шеф Покрета социјалиста, самозвани левичар, али и Вучићев министар за рад и социјална питања, Александар Вулин. Такав цинизам изазива подсмех, баш као и сам министар који га примењује. Питање је времена када ће подсмех прерасти у гнев.

* Колико је остварљив захтев за повећањем минималне цене рада?

- Србија је једна од земаља с најнижим просечним платама у Европи. Просечна плата је сада нешто мања у Србији но у Румунији (сећам се 1990, када је била двадесетак пута већа), а у Румунији износи половину просечне плате у Чешкој (која је 1990, такође, имала мању просечну плату од Србије, а данас чешка просечна плата допире тек до половине просечне плате у Немачкој). Сведочанство је то да се налазимо на периферији светског капиталистичког система.

* Може ли се то променити?

- Тај положај није лако променити, јер не зависи само од наших катастрофалних политичара, неретко огрезлих у мафијашком повезивању и делању, већ и од структурног положаја сиромашног друштва у глобалном капиталистичком систему. Капитализам је систем у којем сиромашни раде за богате, који су их запослили да би остварили профит, док радници за свој рад добијају од њих наднице, а на периферији овог система се од сиромашних још и отима да би се дало богатима. То је случај на пример са субвенцијама, које обезбеђују сиромашни порески обвезници у Србији, по наредби олигарха из владе, крупним капиталистичким предузећима из центра светског капиталистичког система. ММФ и владе из ових земаља, наравно, све то поздрављају и подводе под важне реформске искораке наше владе, који ће наводно довести до оздрављења наше привреде и подстаћи друштвени развој. Подсећа то на онај стари виц да је операција (читај реформа) успела, али је пацијент (читај становништво Србије) умро.

* Чују се и пароле попут "Нећемо да будемо јефтина радна снага".

- Ради се о једном од најбољих слогана. Студенти не дозвољавају неолибералну манипулацију која потцењује основну интелигенцију. Реч реформа ознака је за бездушно капиталистичко израбљивање. Систем се своди на то да се од сиромашних грађана наплати порез, а да се онда јавни приходи, скупљени из ових пореза, дају у виду субвенција страним капиталистима. Потоњи, пак, треба да запосле ове који су их субвенционисали, па да их затим подвргну понижавајућим условима рада и увредљиво ниским платама, које им служе за плаћање нових пореза и скромно животарење. Другим речима, ради се о зачараном кругу сиромаштва и тлачења.

(Данас)