Хроника

Јован Дивјак: Раније сам се изјашњавао као Србин, а сада као Босанац

Штампа
субота, 14. април 2018.

 Генерал Армије РБиХ Јован Дивјак каже да не треба признања, одликовања и никога да га тапше по рамену, нити комплименте од власти, странака, важних политичара.

Њему је, говори у интервјуу за „Дневни аваз” поводом сутрашњег Дана Армије Републике Босне и Херцеговине, највеће признање што га на сваком кораку, док свакога јутра иде пјешице од куће до посла, заустављају, грле га, љубе, моле за фотографију и домаћи и гости.  

- То је највеће што сам постигао у животу. А Удружење „Образовање гради БиХ“ је врхунац мога успјеха - потпуно искрено каже генерал Дивјак.

Прво да питам како сте? Мада се на Вама не види, али у озбиљним сте годинама, 81. је на вратима, година је како сте остали без супруге Вере... 

- Често ме питају да ли сам се навикао без Вере. Наравно да се човјек не може навићи, али прихвати. Тако сам и ја прихватио да је нема ујутро за столом, викендом док пијемо кафу. Вера је увијек кухала босанску кафу, па сам и ја покушао једно вријеме.

Нема сад нечега у мом животу што би ме реметило, могу рећи можда да сам мирнији. Било је пуно оптужница у посљедњих шест мјесеци из Требиња, Загреба... Мирнији сам... На Верину болест те су оптужнице пуно утјецале. На њу су пуно утјецале.

А на Вас? Како Ви реагирате кад чујете да Вас оптужују, да спремају оптужнице?

- Ја се с тим шалим. Рекао сам и вама недавно кад је објављено нешто о потјерницама из Загреба. Дао сам вам адресу, рекао, ето живим у Логавиној, па нека дођу да попијемо кафу. Мене то уопште не додирује. Једино кад идем вани избјегавам да идем преко Беча и Минхена, идем преко ових наших - Загреба, Љубљане. Оно што је урађено, урађено је и свако треба да одговара за своја дјела.  

Ево говоримо уочи 26. годишњице оснивања Армије РБиХ. Каква Вас сјећања вежу за тај 15. април 1992. године, шта прво помислите, чега се сјетите?

- Армија РБиХ је била наставак онога што сам већ чинио. Многи не схватају, а можда и не знају да сам ја од 1984. већ био у Територијалној одбрани БиХ. То је сасвим другачији систем организовања одбране. И кад се то десило 15. априла, мени је била част да будем оснивач штаба Армије, која је требала да представља Босну и Херцеговину - њене народе, религије, културе. Командант је био Халиловић - Бошњак, Шибер испред хрватског народа и ја као Србин, мада сам одувијек говорио да сам Босанац.

О идентитету човјек сам одлучује. Истина, ја сам се изјашњавао као Србин, па је седамдесетих било популарно писати се као Југословен, али тог априла 1992. уписао сам се као Босанац, тако се изјашњавам и у попису. Зато је мени увредљиво оно на чему инсистирају и кардинал Пуљић и Драган Човић, да се у БиХ не може остварити идеја грађанске БиХ. То није тачно! Без те грађанске идеје Босна и Херцеговина не може опстати на овој вјетрометини. И Београд и Загреб устрајавају у томе да спријече грађанску, секуларну БиХ.  

Сами сте се упетљали у политику, па ћемо тако и наставити. И из Београда и из Загреба непрестано стижу поруке да је њихов стратешки, вањскополитички, геополитички, регионални циљ стабилна БиХ. Но, на терену све се ради супротно? 

 - Често се чује флоскула - то је наставак политике Туђмана и Милошевића, али није само то. У академским круговима центара наших лијевих и десних сусједа не признају постојање муслимана, Бошњака, пласирају се приче да није ријеч о аутохтоном народу и то показује право стање. Пленковић је више пута дошао у Херцеговину Човићу на ноге него у Сарајево, Вучић је више у Бањој Луци него у Сарајеву, Додик је чешће у Москви код Путина. Они чак ни не скривају своје тенденције. Они држе нестабилност БиХ у нади да се могу остварити њихове идеје.  

С друге или треће стране имамо бошњачку политику, која не може или не зна наћи одговор на те тенденције.

- Оног момента када се кренуло у одбрану БиХ с Платформом Предсједништва БиХ, која је била најбољи документ послије 1943., било је пуно наде. Но, кад је било јасно да се Платформа није ни почела реализовати, дошло је до прве грешке. Видио сам то одмах на почетку, рецимо 1993. године, ишао сам у обилазак јединица Другог корпуса, поздрављам војнике с „Поздрав домовини“, а иза мене колега каже: „Есселаму алејкум“...

 Е, већ је тада кренуло наопако, заправо у правцу онога што су жељели Београд и Загреб. Њима је требао бошњачки национализам, како би, како су говорили, баш ту, у БиХ, бранили Европу од „налета ислама“. Послије ће се показати да су и Бошњаци кренули у национализам који се једноставно добро уклапа с национализмима наших сусједа.   

Кад се вратимо на почетак, на тај април 1992. године, на почетке оснивања Армије, а да имате могућност нешто промијенили, шта би то било?

 - Био бих једноставно одлучнији у захтјевима да се реализује Платформа. Она је била одличан темељ.  

Ни са Сефером ни са Делићем никада приватно нисам попио кафу

Па јесте ли могли као генерал, као Јован Дивјак, некога упозорити колико је важно ту Платформу одржати?

- Већ 25 година довршавам своју књигу и у једном поглављу говорим управо о томе. Ту су документи, ту говорим и о мојој вези с предсједником Предсједништва БиХ Алијом Изетбеговићем. Ту је десетак мојих писама управо о тој теми. Људи нису свјесни не да сам се супротстављао него да сам био присутан, да сам говорио да је то добро или да је лоше. Но, сва та прича се завршава догађајем четири дана прије него што је господин Изетбеговић преселио. Био сам му у посјети, а знамо да многе није хтио примити. Кад сам дошао, он ми је рекао: „Хвала, учинио си ми част што си дошао“.

 Некако ми говори да је тиме хтио рећи да је негдје нешто погријешио. Да, исто бих радио као што сам радио, али бих био одлучнији да се рјешавају проблеми, био бих резолутнији. На много састанака Изетбеговића и команданата нисам био позиван. Вјерујете ли да ни са Сефером ни са Делићем никада приватно нисам попио кафу. Није било повјерења у мене. Али, нећемо о томе. У мене имају повјерење људи. То је мени захвала за све!   

Кад подвучете црту, шта бисте рекли, каква је била Армија РБиХ?

- Армија добре намјере, била је то добра идеја. То је била армија патриота, с љубави према домовини, идеји. Нажалост, у све су се уплеле страначке идеје и опредјељење.

Поразно је кад неко инсистира да је СДА спасила БиХ, организовала одбрану. Одбрану су организовала ова дјеца с улице, која нису размишљала о религији или странци, већ о граду, својој улици... То се не смије и не треба радити. Грађанин је јача мисао и идеја и странке. Уосталом, то је странка једне групе људи која нуди нека рјешења, а никад их не остварује. Увијек су говорили јединствена БиХ, а БиХ је подијељена. Тужно је да се за побједу у једној општини каже да је то њен највећи успјех, а истовремено изгубиш двије-три општине.

Ко вјерује данас у мултиетничку БиХ? 

- Па политичари, али под наводницима. Они данас граде на томе свој опстанак на власти. Ја странцима говорим да је највећа трагедија смрт стотину хиљада људи, највише Бошњака међу њима. Али, други наш вјечити проблем је етничко чишћење. То је показао и попис. Бискуп Комарица о томе стално говори, бори се за Хрвате у РС, упозорава како је у Посавини било 150 хиљада католика, а данас их нема више од осам хиљада. Сјетите се каква је била Бања Лука прије рата? Сарајево исто тако!

Но, унаточ попису и бројевима, Додик каже да бискуп Комарица уноси немир у РС?

 - Сувише се пуно прича о Додику. Он, ето, тврди да у уџбеницима у РС неће писати да је био геноцид у Сребреници, да је убијано Сарајево, најављује заједничке уџбенике са Србијом. Ми не знамо да парирамо чињеницама. Ето, ако је све како тврди Додик, како је онда толико мање Бошњака и Хрвата у РС, шта се десило посљедњих година. Имамо чињенице....  

Овдје је политика подијељена не само између нас него смо подијелили и свијет. Србија има подршку Москве, Хрвати из БиХ Загреба, а Бошњаци очекују велику подршку из арапских земаља. Велики је пропуст што су бошњачке власти очекивале да ће имати велику подршку.  

Изетбеговић није био свјестан да Арапи 70 година нису били јединствени у ставу према Палестини. Ту су грешке које и данас настављају бошњачке власти и иду према тој причи - Турска, арапске земље, а запостављају САД, Европу.  

Ако су Бошњаци задовољни што контролирају свега 24 посто територије, ја нисам

Зашто Вас нема на прославама Дана Армије, битних хисторијских датума... Јесте ли се сами изопћили или су Вас изопћили?  

- Има и једног и другог. Па позову ме, понегдје и више формално. Али некад не могу бити поред људи који, то је моје виђење, можда нисам у праву, не заслужују да носе високе чинове, не заслужују да се нађу на тим мјестима. У току рата нису ништа допринијели да, ето, у крајњем случају, сачувамо много више него што данас имамо.

 Ако данас Бошњаци контролишу свега 24 посто територије и ако су задовољни, ја нисам задовољан.  

Зашто власт није објавила регистар бораца да се коначно зна: ови су били на линији, ови у трезору, ови су у рову оставили бубреге, ови ширили у дијаспори истину о Босни....

- Један од бораца, из Зенице је, водио је протесте прије пет-шест година, а сад видимо да се, захваљујући властима, добро снашао. И себе и породицу обезбиједио. Огромна средства прошла су кроз руке људи који су били у Армији, били на важним положајима, па су се окренули себи, а не војницима. Такви не могу увјерити ове који имају проблема да је све по закону. Прво, они крше закон.  

Признали сте да сте били наивни и кад је ријеч о рату и пораћу. За рат, ето, и разумијем, таква силина агресије није се могла предвидјети. Али, послије рата вјеровали смо да долазе добре и мирне године. Гдје ми ово живимо, шта је с овом земљом?  

- Живимо онако како они на власти, а на власти су од 90-их, диригују. Неко каже нема државе, ма има, постоје чак три мале државице које одлично функционишу, гдје су они на власти, добро управљају, контролишу, кажњавају, скривају. Они добро живе и остају на власти. Кад би признали било шта од својих грешака, свој криминал, своје пропусте, своје лажи, било би свашта. Проблем је за БиХ што прво треба истина па правда и помирење.

Овдје је пуно истина, историја. Не познаје се појам, садржај грађанина. Људи су свјесни да је странка једини излаз. То ми кажу и ови млади из Удружења. Ја им кажем да то није добар пут јер вјерујем да је једини пут радити поштено, учити, развијати се.

И мене често питају јесам ли у странци. А ја кажем да јесам - Удружење је моја странка. Нама је дато да учинимо нешто корисно и свакога дана требамо запитати себе шта смо урадили. Зато младима говорим да се требају опредијелити за нешто гдје ће моћи другима помоћи.

Па кад већ имате ту „странку“, сигурна сам да се често виђате са својим колегама, другим страначким предсједницима, добивате донације од државе, имате сву помоћ, како то и бива са странкама?

- Мене чуди да нас никад нису позвали, рецимо, Пуљић и Кавазовић, религијске вође. Ми радимо хуману ствар и опредијелили смо се за човјека, за дјецу. Троје запослених је у 25 година обезбиједило седам хиљада стипендија, три милиона еура су добила дјеца, путовала у 18 држава, на разне начине прошло око 50 хиљада дјеце и породица. И нико нас није макар питао како ви то чините. Настојимо бити независни, немамо страначке везе. Од државе не добивамо ништа. 

Удружење сте основали у рату, 1994. године. Већ тада сте знали да ће образовање бити велики проблем пораћа или...

- Све религије учење и знање стављају на прво мјесто, то даје могућност човјеку да остане слободан, независан. Послије 1945. године имали смо страшну ситуацију, тамо гдје сам одрастао, у Војводини, било је пуно избјеглица, пуно проблема, није било средстава за образовање. Знао сам да ће то бити и након овог рата. Образовање је најбоље оружје којим се може мијењати свијет. Образовање је оно што је требало, тако сам се надао, да мијења и БиХ. Али систем који имамо само удаљава ову земљу, никако нас не обједињује у идеји БиХ, једнака права свим народима и грађанима. 

Јесте ли разочарани?

- Не, то значи да бих био разочаран у себе, у све што сам урадио. Мислим, мада није моје да то оцјењујем, да сам радио добро. Испуњавам своју жељу да навечер себе питам шта сам то корисно урадио, да свако јутро себи кажем добро јутро, животе. Свјестан сам да сваки дан може да се нешто уради за БиХ.  

Питам јер су Вас називали симболом Сарајева, БиХ, давали смо Вам велика имена, па се некако очекивало да ћете послије рата имати и бољу позицију.

- Ових дана имам у гостима Италијане, шетам с њима и сад сваки други, трећи човјек на улици ме сретне, поздрави, пита за здравље, тражи да се сликамо. Кад је био овај скуп СДА у Зетри, срео ме Селим из Калесије, каже, ево нашег генерала. То је то што требам, то је захвала коју требам, то је највеће што сам постигао у животу осим Удружења!

Дакле, били бисте несретнији да имате признања, а да Вам не прилазе?

- А срећа што немам признања. Требао бих онда објашњавати како, шта... Један од добрих мислилаца Бошњака је написао једном као ... и Дивјак има „Златног љиљана“, па му ја кажем да немам „Љиљан“, да га нисам добио. А он ће мени: „Ма нема везе, Ви га ионако имате. Боље је тако“.

Знам да већ 25 година пишете књигу. Наслов је „Не пуцај“, на насловници слика дјевојчице која бере цвијеће, војник у позадини с пушком. А гдје је књига? 

- Па не стижем, ево ових дана сам као рудар из Какња, не стижем ништа. Прве двије године у књизи су готове. Бит ће.

Рекли сте да Вам је преостало још око 2.000 дана живота и стално нешто бројите?

- Сад је већ 1.985 дана, још 6 година. Гледала ми једна Мексиканка у длан и рекла да ћу живјети до 87. Тако да ћете бити на промоцији књиге и прослави 87. рођендана.  

Љето 1995: Дивјак је дошао по Мухамеда у болницу

У генералову срцу један посебан дјечак има посебно мјесто. Данас има 23 године, четврта је година права, Мухамед Бојаџи, а генерал се сјећа дана кад је упознао његову фамилију. 

- Обилазио сам положаје 10. јуна 92. године на Седренику и неко ми каже да је дан прије граната убила троје дјеце и војника, предложили ми да изразим саучешће. Био сам у дилеми, како ће ме примити, ко сам за њих, шта сам. Долазим на врата, подрумска, иде ми Халида усусрет и каже иде наш командант. Она је била припадница Армије, прије неколико сати изгубила је два сина – једног од 17, једног од 13 година. Трагедија нас је зближила. Виђао сам је послије, у шали јој говорио да поново роди, Халида је одговарала са смијехом да је стара. Послије ми је рекла да носи двојке. Нажалост, несретним случајем изгубила је једну бебу. Другу је родила... Мухамеда. Извео сам га из болнице и сјећам се док сам га држао да сам рекао: Чврст је, јак, попут мене! Ја сам му кум - сјећа се генерал Дивјак.

Малињак и 30 стипендија

Удружење гради БиХ отприје годину-двије у Малешићима крај Илијаша на 16 хектара земље узгаја малине. Ове ће године добити први урод. Хтјели смо да дјеци Удружења дамо алат, да зараде себи паре. Ех, сад, има ту и позитивног и негативног. Раде од јутра до мрака наше Мерсиха и Мелина. Ове ћемо године имати први урод, требао би да нам осигура 30 стипендија - говори нам генерал. 

Овдје никад неће српска нога крочит'!

Мени је од свих анегдота о Вама, а има их, истовремено и смијешна и тужна она ратна, с линије на Пофалићима...

- А... та је тачна! Долазим на Пофалиће и рапортира неки командир одјељења: „Господине пуковниче, овдје никад неће српска нога крочит'!” Ја га гледам и питам: „А, ја?!” Каже он: „Извините нисам на Вас мислио!” 

(Дневни аваз)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]