Јошка Фишер: Лагано збогом Ангеле Меркел

 Будући да је Ангела Меркел саопштила да ће се повући с места лидера Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и да неће тражити реизбор на месту канцелара када јој истекне актуелни мандат 2021, Немачка се приближава преломном тренутку.

Одлука Меркел није потпуно неочекивана. Пошто су је у септембру 2017. изабрали четврти пут, мала је вероватноћа да ће јој немачки бирачи дати и пети мандат. Људи се временом уморе од лидера. Чак и без њене недавне званичне најаве се могло претпоставити да ће јој актуелни мандат бити последњи.

Али актуелна трансформација националне и спољнополитичке позиције Немачке је важнија од промене у руководству. Међународни раздори потресају саме темеље послератне демократије Немачке. Под руководством председника Доналда Трампа САД одбацују Запад и све за шта се он залаже. Уједињено Краљевство ће 29. марта 2019. напустити Европску унију. Кина се на истоку изнедрила као нова глобална сила.

На широј разини светски економски центар равнотеже се брзо помера са Северног Атлантика на Источну Азију. Дигитална револуција, “биг дата” и вештачка интелигенција мењају начин на који живимо и радимо. А унутрашње кризе ЕУ не само да су се наставиле него су се и интензивирале, док хронично превирање на Блиском Истоку и Африци представља сталну спољашњу опасност по европску стабилност.

Ови и други догађаји потресају некада чврст спољнополитички темељ Немачке. Економски модел и безбедносна стратегија Немачке годинама се позиционира и око интеграције са Западом и улоге Немачке у оквиру ЕУ. Али данашњи изазови захтевају нову стратешку перцепцију. Питање за следећег канцелара ће гласити: ”Qуо вадис, Немачко?”

Без обзира на то у којем се правцу Немачка креће, једна ствар је јасна – транзиција са Меркел на њеног наследника или наследницу ће донети далекосежну реорганизацију партијског система земље. ЦДУ десног центра (у савезу с Хришћанско-социјалном унијом са седиштем у Баварској) и Социјал-демократска партија левог центра деценијама служе као два велика гаранта политичког континуитета и стабилности. Али, као и мејнстрим партије широм Европе, и ЦДУ/ЦСУ и СПД су сада у кризи. СПД је изгубила толико подршке да можда неће преживети; а иако је ЦДУ/ЦСУ и даље најјача јединствена снага у немачкој политици, суочава се с дубоким структуралним изазовом.

Структура “сестринске партије” савеза ЦДУ/ЦСУ од 1949. рутински му је омогућавала да обезбеди позицију канцелара као највећег партијског блока у већинским коалицијама. Али у увећаној поново уједињеној Немачкој у којој седам засебних странака имају посланичке мандате у Бундестагу, тај аранжман више не функционише добро као некада.

Током година пре него што је Меркел први пут изабрана за канцелара 2005. Немачком је управљала коалиција коју су чинили СПД и Зелени (у којој сам ја био вицеканцелар и шеф дипломатије). Током тог периода Немачка је претрпела болне промене пошто је социјални систем прилагођен реалностима високе стопе незапослености и нове економске географије након поновног уједињења. Истовремено је морала да се коригује немачка спољна политика да би одговарала за нову улогу земље у контексту послератног периода на тлу бивше Југославије 1990-их и да би одговорила на опасност међународног тероризма након напада 11. септембра 2001.

После пада Берлинског зида, поновног уједињења и периода високе стопе незапослености и наизглед бесконачних реформи Немачка је искусила доста узбуђења. Ступање Меркел на позицију канцелара је подразумевало стављање тачке на све то. Хладан прагматизам је постао уобичајена појава. С процватом економије је изгледало као да сунце увек сија и небо је увек плаво. Над свим тим је бдела “Мутти” (Мама), која је једноставно пустила да ствари иду својим током. Немачки бирачи нису имали много разлога да је не изаберу још три пута.

Сунчани дани сада пролазе. Помаљање новог глобалног поретка пред политичке одлучиоце и политичаре ставља тешка стратешка питања која се не могу игнорисати или одлагати. Главно је какву улогу Немачка и Европа треба да искроје за себе у предстојећим годинама. Где ћемо ми као Европљани бити за десет година и за шта ћемо се залагати?

Меркел не нуди задовољавајуће одговоре на таква питања. Због свог вештог прагматизма сама себи постаје најгори непријатељ. Чак и када је доносила велике, заправо историјске, одлуке, оне су биле засноване на уским, краткорочним политичким разматрањима. То што је Меркел постепено укидала немачке нуклеарне електране, то што је укинула обавезно служење војске и њене реакције на финансијску кризу из 2008. били су само тактички потези. До изузетка је дошло 2015. када је заузела моралан став и отворила врата за милион избеглица.

Приступ канцеларке финансијској кризи ће се испоставити као њена највећа грешка. У то време се противила заједничком одговору Европе и уместо тога заговарала мере на националном нивоу и пуку координацију међу владама еврозоне. Целокупни европски пројекат је од тада изван колосека.

Меркел ће наравно бити упамћена као канцелар “мировне дивиденде” и вероватно као последњи канцелар послератног (Западног) партијског система Немачке. Али упорна криза Европе ће сада обликовати и део њене заоставштине и то ће за њеног наследника представљати тежак изазов.

Шта је следећи сценарио може само да се нагађа. Много ће зависити од тога да ли ће Немачка заједно с Француском и даље следити своју европску мисију.

Аутор је био шеф немачке дипломатије и вицеканцелар од 1998. до 2005. Лидер немачке партије Зелени је био готово 20 година

(Данас)