субота, 06. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Јелена Пустовојтова: Цена “ресетовања” односа Москве и Вашингтона
Хроника

Јелена Пустовојтова: Цена “ресетовања” односа Москве и Вашингтона

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 31. октобар 2011.

Свежа мисао која се ових дана зачула из Вашингтона састоји се у томе, да је много више користи од „ресетовања“ трговинских односа успела да извуче Москва него Вашингтон. То јест, испада да су амерички политичари изгубили при трговини. Амерички фонд „Наслеђе“ (Heritage Foundation) је у вези са тим организовао конференцију „Ризици ресетовања“ чији је главни гост био пи-ар представничког дома у Конгресу САД Џон Бејнер, који је одмах констатовао да је време да Барак Обама „ресетује такву политику“.

Детаљи ове конференције, на којој су сви једногласно извређали Обаму и његову администрацију због „наивности“, Кремљ због одступања од демократских норми у својој кући и политичке покварености у иностранству, довољно су интересантни, а да би се оставили без коментара. Наступ главног говорника је назван прилично претенциозно: „Обнова америчке искључивости“. У њему је Бејнер захтевао да „престане игра са принципима“ и, конкретно, упозорио да ће питање о пријему Русије у Светску трговинску организацију „моћи да се разматра онда и само онда“ када се обезбеди поштовање територијалне целовитости Грузије. Тему „увређене Грузије“ је топло подржао и конгресмен Мајкл Тернер: „Како да се не прода оружје за одбрану земљи, чији војници ратују раме уз раме са Американцима у Авганистану?“ Из његових речи произилази да је Грузија – главни савезник. Наравно – на Кавказу. Наравно, зна се и - против кога.

Конгресмен Даг Лемборн, који води подкомитет за енергетику и природне изворе није заборавио да подсети како је за суседе Русије опасна „енергетска зависност од ње“. А пошто се сетио и сукоба започетих на Арктику директно је рекао да Америка своје неће дати, макар и не учествовала у тако „дубоко порочном“ међународном уговору какав је Конвенција о поморском праву. Уосталом, њу су потписале (само) 162 државе планете. Круцијалној реченици конгресмена о томе да је он „уопште против свега што би могло да дозволи да нам, ко год да је, диктира услове нашег суверенитета“, недостаје, како ми се чини, логичан крај: „и да нам смета да ми другима диктирамо наше услове“.

Та антируска галама у сали крцатој конгресменима САД, у цитадели „најпаметнијих глава“ америчке спољне политике, није могла а да не значи неки конкретан задатак. Јер данашњи односи између Русије и САД захваљујући Обамином ресетовању су такви да је, према речима „уредника за специјалне задатке“ агенције „Ројтер“ Кристи Фриланд, „крупни западни бизнис једноставно одушевљен како са њим сарађује највише руско руководство“.

Али без обзира на то, нешто дубоко узнемирује оце америчке политике. Одговор може да се потражи у цитату излагања самог пи-ара представничког дома Џона Бејнера: „У Русији је све постављено тако, да се унутрашња контрола максимално построжи. Најбитније економске гране су национализоване. Гуше се независна средства информисања. Чланове јаке опозиције пребијају и бацају у затворе. Своје природне изворе Русија користи као оружје, а сарађује са нестабилним и опасним режимима. У коришћењу старих метода и старог начина размишљања у Русији ми видимо само покушај да поврати снагу и утицај - у совјетском стилу.“

„Да поврати снагу и утицај“ – тога се боје, и зато су узнемирени амерички конгресмени. Пишу у множини зато што Бејнер и није тако усамљен у својим осећањима. „Радио Слобода“ у вези са тим цитира извршног директора Центра за националне интересе у Вашингтону Пола Сондерса: „Не видим ништа чудно у томе што је он (Џон Бејнер. – Ј.П.) додирнуо руску тематику. Његово излагање, како сам убеђен, одражава забринутост многих републиканаца са Капитола због стратегије Обамине администрације према Русији. А у ширем смислу – забринутост многих Американаца због ситуације у самој Русији и због поступака руске владе. Кључно питање је неодређеност - како ће на Русију и на америчко-руске односе да се одрази одлука руског премијера Владимира Путина да се поново кандидује за председника.“

Међу-закључак: Путин као председник Русије не задовољава амерички конгрес. Конгресмени би желели другог.

При том се Американци одавно не устручавају због туђег националног суверенитета, због туђих лидера и влада. Класичан пример су позиви за извођење „тајних операција“ против Ирана, између осталог и физичким уклањањем руководилаца иранских специјалних служби, који тек што су се чули у Конгресу САД. Бивши сарадник ЦИА Руел Марк Герект тамо је речено овако објаснио: „Не мислим да се ти људи стварно могу заплашити, да им се може привући пажња, а да прво неко од њих не буде убијен“. Конгресмен Питер Кинг, који је такође говорио на истом месту изјавио је да никакве варијанте поступака према Техерану, па и војних, не треба да се губе из вида.

У ствари, они никада и нису губљени из вида.

„Радио Слобода“ сматра да су представници америчког пословног света Бејнерово излагање примили као узнемирујући знак у очекивању гласања у Конгресу у вези са обнављањем нормалних трговинских односа са Русијом. Међутим, Бејнер је гласање о пријему Русије у Светску трговинску организацију директно повезао са руско-грузијским оружаним конфликтом из 2008. године. „Администрација је дужна да разреши ту безизлазну ситуацију, - изјавио је – водећи рачуна о поштовању територијалне целовитости Грузије. Тако, и само тако ће питање пријема Русије у СТО заслужити да се о њему расправља“.

Да мало размислимо: данас Америка дозвољава или не дозвољава, па - и Русији, само оно што она хоће да буде дозвољено или да не буде дозвољено. Укидање закона Џексона-Веника[1] је такође унутрашња ствар Американаца. И насилно одузимање од Србије и предаја власти на Косову албанским бандитима, а Либијској Џамахирији - у руке проамеричких бојовника - такође је самостална одлука америчких конгресмена. Повезивање приступа Русије Светској трговинској организацији са предајом Јужне Осетије и Абхазије такође представља њен избор. Прављење ограде од ракета око руских граница уз приче о нуклеарном разоружању, као што смо се уверили, представља вечиту жељу наших „пријатеља по ресетовању“. Све је баш тако. Па онда – шта то може да натера Русију да одбаци своје националне интересе како би угодила само ономе што одговара нормама и прописима о понашању, насталим на реци Потомак?

Не знам зашто, али листајући последњих недеља електронске странице америчких листова, ја сам се са горчином присећала „Светог савеза“ три императора – првог, и како се зна, јединог у историји – покушаја руског императора Александра Првог да из међународне политике истисне њену лажљиву суштину и крв и да заувек учврсти обавезу власти да народом управља у духу „љубави, истине и мира“.

Потписан пре скоро пуних двеста година од стране императора Франца Првог Аустријског, краља Фридриха Вилхелма Трећег Пруског и императора Александра Првог, он је остао као неми прекор Европи која је од тада преживела два светска рата. А лаж и крв све до данашњег дана остају главно оружје на светској политичкој арени. У позадини повратка у Кремљ В. Путина, који се већ назире, у САД је појачана критика руско-америчког „ресетовања“, које рекламира администрација Барака Обаме. Јаки напади и позиви да се преиспита сарадња са Москвом која је, како сматрају Американци, за две године добила много више користи од Вашингтона, намерно су се зачули из уста Џона Бејнера, пи-ара доњег дома Конгреса републиканаца. «The Wall Street Journal» је то назвао „једнодневним јуришом“ на политику администрације Обаме у вези са Русијом. “Сједињене Државе треба да инсистирају да Русија „ресетује“ своју политику. Ако је потребно да се покажу зуби да би се то догодило – Дом представника је спреман да одобри потребне мере“ - новине цитирају пи-ара…

Па, господо, нама преостаје само једно – да нам се у рукама нађе добра палица. Како бисмо имали чиме да прочачкамо те зубе.

(Фонд стратешке културе)


[1] Захтев за укидање уобичајених трговинских односа са земљама у којима се крше људска права, из 1974. године. Прим.прев.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер