Јелена Милић: У Србији се под руским диктатом шири ксенофобија

Када је директорица београдског Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС) и политичка аналитичарка Јелена Милић прије неколико дана у свој дом примила избјегличку сиријску породицу, вјероватно није знала какав ће то одјек имати у медијима и то не само оним у Србији.

О њеном потезу многи говоре, али јој многи и пријете. Јелена Милић у интервјуу за “Аваз” говори о сиријским избјеглицама, политичким дешавањима у Србији и региону, руском утјецају у Србији, али о сиријској породици коју је усвојила не жели да каже ниједну ријеч. Жели, каже, заштитити њихову приватност.

Је ли Србија спремно дочекала проблем емиграната? Може ли, заправо, иједна држава спремно дочекати десетине хиљада људи који су побјегли из својих домова?

- Раздвојимо одмах два појма: емигранте и избјеглице. Велика већина људи која сада долази у Србију су избјеглице које бјеже од рата. У случају Сирије и великих дијелова Ирака, Афганистана и Либије, они бјеже од тоталног рата у којем власт махом ратује против већине грађана, што њихов ужас додатно појачава.

Избјеглицама бих назвала и већину очајника из афричких “фаилинг статес”, у којима је општа анархија насиља. За избјеглице постоје оштрије обавезе пријема које земље морају да поштују и зато их није поштено звати емигрантима. У Србији се шири ксенофобни спин под руским утицајем. Да, и ту су умијешали прсте. Они говоре: “Какве избјеглице, а овамо образовани и имају паре!” Као да несретници из Крајине нису такођер били доктори и професори. Или пола Босанаца у свијету.

Миграције су нешто шире, махом економске и културне. Оно с чиме се САД суочавају су махом економске миграције, мада не бих радо била становник Мексика и других јужноамеричких држава које губе битку с наркокартелима. Или су наркокартели већ дио државне управе, судова, војске, агенција које проводе законе. Нажалост. Тешко да иједна држава може сама да одговори на велике избјегличке притиске. Мислим да је Турска пуштена да се скоро сама сналази с невјероватним бројем од неколико милиона избјеглица из Сирије, напримјер. Али, зато постоје УНХЦР и друге међународне структуре.

Јесте ли задовољни реакцијом власти у Грчкој, Македонији и Србији? Чине ли ове државе све што могу да помогну сиријским емигрантима?

- На основу информација којима располажем, ствари стоје овако: Турска у Грчку неометано пушта доста миграната и избјеглица већ годинама. Атинске улице су већ годинама преплављене Афганистанцима и другим очајницима. Криза у Грчкој је вјероватно допринијела да многи од њих крену даље.

Имајући у виду да је за тај крак руте Грчка прва земља ЕУ у коју уђу, она по Даблинском споразуму има обавезу да их ту задржи, али само у односу према другим ЕУ земљама. Отуда зид ка Бугарској с једне стране и никога на граници с Македонијом. То је било непоштено с грчке стране. Дакле, билатерални односи појединих земаља су доста утицали на ситуацију, као и чудни споразуми попут Даблинског, који граничне ЕУ земље ставља у далеко неповољнији положај од оних “ушушканих” у средини, као и оне на сјеверозападу у односу на медитеранске земље. Јер, с тих страна нема прилива миграната и избјеглица.

Македонија је направила велику глупост тиме што је ишла пендрецима на избјеглице и затварањем границе. Макар да је био само један пендрек, то у 21. вијеку одмах постаје вирална слика. Ко зна да је Македонија подијељена, с великим унутрашњим проблемима и да никога није било на грчкој страни?

А Србија?

- Србија је занимљива прича. Влада се уби показујући како смо хумани и организовани, што је као порука добро, али само уколико те поруке прате дјела. С друге стране, провладини таблоиди шире ксенофобију и панику крајње неутемељено. И, наравно, руска пропаганда. Велика већина тих несретника неће да остане у Србији. Они хоће да иду даље, тако да неколико дана њиховог боравка, чак ако се бројке и повећају, не може никако бити пријетња, како то они представљају.

Како Србија, али и цијели регион, могу најбоље помоћи избјеглицама? Шта је њима најпотребније? С којим се страховима сусрећу?

- Ово је сложено питање. Задржат ћу се само на избјеглицама и молим Вас да бар Сиријце и Ирачане тренутно тако зовете. Имиграционе политике су шире, задиру у потребе земаља прималаца за радном снагом, попуном демографске слике, стањем на бироу рада. Одговорно информисање јавности, хумана контрола граница, размјена информација са сусједним државама, поштовање међународних норми о избјеглицама и тражиоцима азила, сарадња с УНХЦР-ом, притисак на ЕУ да помогне више. Сада прије свих Македонији, мада ни Србија у буџету није планирала оволике издатке.

На нивоу грађана ствар је много једноставнија. Свака помоћ је добродошла, поготово пажња и достојанствена комуникација. Људски контакт, информације, могућност да се окупају и оду у пристојан тоалет, влажне марамице, бесплатан интернет, картице за мобилне телефоне, упаљачи, цигарете, фластери, аналгетици, бруфени, добри ранци, добра обућа, веш, кувана храна, воће, барена јаја, чоколадно млијеко, нескафа “3 у 1”.

Нажалост, ништа у великим количинама, јер сувише пјешаче, многи носе дјецу на раменима па немају снаге да и ствари носе, мада им требају. Дакле, оно што може да се искористи и баци. На свакој тачки гдје стану - замјена. И, наравно, вода.

Може ли ова избјегличка „криза“ погодити и БиХ?

- Не вјерујем да ће вас задесити ситуација ових размјера. Мада, ово ни у Србији још није криза и може се на то добро одговорити. БиХ се граничи само с Хрватском од ЕУ земаља, али Хрватска није у Шенгену, па је то још један прелазак неке границе више до шенгенске зоне за њих. Ни сам пут ка БиХ није за њих најкраћи. Дакле, не вјерујем. Али, криза је погодила становнике БиХ, јер они веома добро знају кроз шта ови људи пролазе. Дирнуло ме је колико сам приватних порука добила из БиХ, али и цијелог свијета. И трудим се да се оне каналишу за помоћ избјеглицама.

Како оцјењујете политичку ситуацију на овим просторима, с обзиром на недавни инцидент у Поточарима, те на анимозитет који влада између Србије и Хрватске сваки пут када дође август? Је ли посјета чланова Предсједништва БиХ Србији умирила узавреле страсти?

- Ја ћу да полудим од фраза као што су “инцидент у Поточарима” или “немили догађаји у Поточарима”. Сада је прва асоцијација на Сребреницу пар флаша воде, старе ципеле и каменице које бацају очајници, потпуни колапс бх. безбједносних структура, што није никаква новост, а не геноцид из 1995. године.

Сматрам да Вучић није требао да иде у Поточаре. Не прије него што у Србији каже да се срамоти до неба свог ангажмана. Нека каже зашто је мијењао имена улица у булеваре Ратка Младића прије само неколико година. И шта се то уопште у човјеку толико може промијенити да од ратнохушкача еволуира дотле да иде да прими “беатификацију” од мајке Мејре?

И њој замјерам што је то урадила, па се послије брзо покајала. Али џаба, воз је отишао. Вучић је беатификован у лидера региона, лидера свега и свачега, па и помирења. Сребреница је, наравно, прије свега њена трагедија и трагедија њој сличних и побијених, али и свих нас осталих. Хоћу транзициону и политичку правду, не индивидуалне гестове беатификације као главне арбитре. Појам помирења је сувише широк и неодређен, ја га не користим. Само ми институционални гестови нешто значе.

А Изетбеговић у Кнез Михајловој?

- Боље да ништа не говорим. Турбофолк помирење. “Шотган” помирење.

Хрватска?

- Хрватска има Томпсона, скида табле у Вуковару, слави “Олују”. Уз дужно поштовање чињенице да је Србија на њу извршила агресију и да се тамо дешавао домовински рат, ово су велики сигнали да је Хрватска још пред великим изазовима консолидације. И као држава и као друштво. У Србији власт о српским жртвама прича скоро само о годишњицама и у периоду од 11. јула до 5. августа. Нађите ми сада иједну вијест или иницијативу. Површно и нехумано. Манипулаторски, да се не лажемо. И ако ће ми “рејтинг” код неких западних дипломата због овога пасти, искрено - баш ме брига.

Има ли Србија и даље снажан отпор према европским интеграцијама и ко, заправо, чини тај отпор?

- Има. Многи. Дио власти, Владини штампани медији који су врло утицајни, јаки дијелови у систему безбједности, десница са или без руске подршке, али сада све више координирана од Русије, београдски Универзитет и Српска православна црква. Немојмо се заваравати, подршка ЕУ интеграцијама је једва преко 50 одсто, а Вучићу је много већа.

Је ли јачање Русије унутар Србије, које је Центар одавно детектирао, и даље снажно и како оно резонира у Србији?

- Јесте и, нажалост, добро резонира. Сада почињу агресивну кампању против координиране помоћи с ЕУ избјеглицама. Наводно их Америка и ЕУ усмјеравају на Србију. Зашто да Србија плаћа цехове Запада? Као да ти несретници хоће да остану у Србији! Ми ћемо вам кроз наводни хуманитарни центар помоћи да то ријешите - ево вам 2.000 ћебади! Хоћемо, заузврат, енорман медијско-политички простор. Путиновски медији, попут „Спутњика“, у Србији постају све цитиранији у Владиним штампаним медијима. Има још много примјера.

Поносна сам на Београђане који прате наш примјер

- ЦЕАС нема никакав пројект за помоћ избјеглицама. Нити ћемо га имати. Никада нисмо имали пројекат везан за транзициону правду или борбу против дискриминације ЛГБТ особа, а опет смо ангажовани као одговорни појединци, јер једноставно мислимо да тако треба. А поједини шире причу о хиљадама долара дневно и обезбјеђењу. Они и десничарске структуре овдје апсолутно не допуштају да појединац неке ствари може радити из убјеђења, не по диктату идеологије или вјере. Не уклапа се у њихов концепт тоталитарних друштава и зато гестове одмах доводе у сумњу и дискредитују. Зато сам поносна на све више и више грађана Београда који прате наш примјер - каже Милић.

Многима не одговара приближавање Србије ЕУ

- Ни СНС ни СПС нису чисте ЕУ странке, о другима да и не говоримо. ИПАП с НАТО-ом је усаглашен, али се ништа још не ради. Умјесто тога се повећава број војних вјежби с Русијом. У свим овим структурама има много оних којима не одговара приближавање Србије Европској унији, јер ће то угрозити њихове монополске положаје у пословима с јавним предузећима и слично, корупционашки начин бављења бизнисом генерално. Они то неће јавно да кажу, већ успоравање ЕУ интеграција правдају одбијањем уцјена, подршком Русији и сличним замјенама теза - истиче наша саговорница.

Како се носите с увредама које стижу на Ваш рачун? Јесу ли те увреде, заправо, пласиране из супротних политичких табора, ма ко те таборе представљао?

- Има их разних, све до врло непријатних пријетњи мени и мојој дјеци. Више ме плаше ксенофобија, незнање или намјерно извртање чињеница и елементарно одсуство људскости које с њима долазе. Понављам, највеће дезинформације о томе шта радим ових дана долазе од проруских организација и политичких структура.

Гурање Вучића у Сребреницу трпа под тепих многе ствари које ће лако експлодирати

- Осим што је неморално, гурање Вучића у Сребреницу је било и опасно, јер трпа под тепих многе ствари које ће лако експлодирати за неколико година. И ту замјерам западној међународној заједници, јер она стоји иза те шараде и потпуне увреде свима који су коначно укопавани тога дана, јер су и они и њихове породице били угрожени, као и њихова приватност.

Послије толико труда и средстава уложених у транзициону правду, која је спора и тешка, али једина која даје системски приступ, међународна заједница је одједном одлучила да све смандрља и на све стави тачку прије времена. Невјероватно је урадити такву ствар и тако дискредитовати ИЦТY док још трају суђења Младићу и Караџићу, али и обесхрабрити суђења пред локалним судовима. Без обзира што Запад прича да то не ради - то је постигао. Бојим се да је штета непоправљива – сматра Милић.

(Дневни аваз)