Јелена Гускова: САД се поново активизирале на Балкану

САД одавно покушавају да остваре свој утицај на Европу, користећи, поред осталог, и балканску карту.

Активизација америчке политике на Балкану почела је са ступањем на председничку дужност Била Клинтона јануара 1993. године, што је било скопчано са разрадом стратегије „глобалног лидерства“, у складу са којом САД носе моралну одговорност за ширење демократије по целом свету. Криза на територији бивше Југославије и рат у Босни и Херцеговини који није јењавао, пружали су САД реалну могућност да демонстрира своје лидерство у Европи и без непосредног учешћа у војним операцијама, користећи само активне дипломатске акције и активизацију НАТО. Како је истицао Б.Клинтон, „Америка као и пре остаје незамењива земља у свету. Дешавају се такви моменти, када само од Америке зависи хоће ли бити рата или мира, слободе или репресија, наде или страха“.[1]

Да би оправдала своје активно мешање у балканске проблеме, Америка је тај регион прогласила зоном националних интереса САД. У администрацији председника преовладало је гледиште, да једино сила може приморати Слободана Милошевића и Радована Караџића да слушају међународне посреднике, да је једини језик који они разумеју заправо језик силе. Зато са доласком у Белу кућу Б.Клинтона политика САД поприма јасне облике одлучности, нарочито у погледу коришћења ваздушних снага НАТО против Срба. Подсетимо, да су САД осујетиле потписивање планова, које је разрадила Међународна конференција за бившу Југославију под окриљем Европске уније, да су почеле имплементирати свој план сређивања са чисто америчком енергичношћу – искључиво силом и без узимања у обзир интереса страна, поткрепљујући своје захтеве бомбардовањем српских положаја.

За време председниковања Џорџа Буша, од почетка 2001. године, САД су значајно смањиле интензитет свог учешћа у балканским пословима. „Ми стално трагамо за могућностима смањења нашег присуства, али не и бекства“, - истицао је Државни секретар САД Колин Пауел. И заиста, САД су на Балкану све држале под контролом, али нису тежиле великим променама. Многобројни „саветници“ преплавили су државне институције Србије, контролисани су избори и партијски систем у целини. Америка је разрађивала планове за улазак Србије у ЕУ 2004. године, покушавала да понуди Београду спољнополитички перспективни програм, поред осталог и о узајамним односима са међународним организацијама. Џорџ Буш и његови саветници постепено су почели реализовати планове о „приближавању“ Србије НАТО. Београду су обећали, да уз „добро понашање“ Србију могу примити у НАТО већ 2012. године. Под „добрим понашањем“ подразумевано је признавање независности Косова, удаљавање од Русије, непротивљење одвајању Црне Горе, тесна сарадња са Хашким трибуналом и изручење, пре свега, Радована Караџића и Ратка Младића. 18. јула 2005. године потписан је споразум Србије и Црне Горе са НАТО „О копненим линијама комуникација“, којим се регулише транзит војске НАТО преко територије Србије и Црне Горе, и најповољније коришћење од стране Алијансе аеродрома на тој територији, морских залива, железничких и ауто-путева, касарни, информационих и комуникационих система. За време Бушове администрације „тихо“ се распала Југославија, а Србија је потписала низ војних споразума са САД.

Нови председник САД Барак Обама најпре није поклањао Балкану некакву нарочиту пажњу. Међутим, недавна балканска турнеја (Сарајево, Београд, Приштина) Државног секретара САД Хилари Клинтон показала је, да се Вашингтон поново окреће лицем према Балкану, да активизира своју политику, и то одлучно и енергично. Хилари Клинтон је у више наврата говорила о неопходности да се одлучно развија демократија у Југоисточној Европи, нарочито у Босни и Херцеговини, Србији и на Косову.

По свој прилици, САД су се увериле у то, да је неопходно поново завртети балканске, нарочито српске шрафове. Вашингтон није задовољан односом политичких снага у Босни, која се није приближила централизацији, испланираној у Дејтону. Србија и даље иритира САД својом неодлучношћу у признавању Косова и Метохије, магловитошћу по питању уласка у НАТО, склоношћу да води стални дијалог са Москвом и учвршћује руско-српске везе. У ставу САД сагледава се и незадовољство резултатима делатности ЕУ у том региону, јер није учињено оно главно – Београд није дефинитивно постао послушан, појачао се утицај Русије, није до краја кажњена Србија, није дошло до „уједињења“ Босне и Херцеговине, иако су за то створене све претпоставке, када је НАТО бомбардовао Србе 1994. и 1995. године у Босни и Херцеговини, и 1999. године – у Југославији. У Сарајеву је Државни секретар основни акценат ставила на неопходност уставних реформи, на јачање централне власти, позивајући на ограничење аутономије Срба и Хрвата. Све је то приморало Хилари Клинтон да, с једне стране, пажљивије сагледа балканске проблеме, а са друге – да покаже балканским земљама, да САД држе руку на балканском пулсу и да су спремне да „помогну“ Европи у решавању тешко решивих проблема.

Задршка са признавањем независности Косова изазива посебну забринутост САД, што је и разумљиво, ако се има у виду колико су снага и пара оне потрошиле на одвајању те аутономне покрајине од Србије. Зато је  Државни секретар Београду ставила на знање, да се независност Косова више не разматра и да се искључују сви разговори о статусу те покрајине. Она је убеђивала власти да почну дијалог са Косовом као независном државом, то јест, да се помире са губитком покрајине, са дезинтеграцијом земље. Изручење генерала Младића за САД је обавезни услов за добре односе са другим земљама и међународним организацијама, па је зато улазак у Европску унију у потпуности условљен послушношћу Србије.

Србији је стављено на знање да САД подржавају њене европске и североатлантске тежње и чине све, да помогну њеним напорима у том правцу. Али ће рокови тих интеграција, као и увек, зависити од тога, колико Србија испуњава своје „обавезе“. Подсетимо да се број таквих обавеза никада не смањује, већ стално расте, омогућавајући САД и Европи да врте Србију како им се прохте, не хајући нарочито за испуњење својих обећања.

(Фонд стратешке културе)

[1] Govor predsednika SAD u Detroitu, 22. oktobra 1996. g.// ITAR-TASS: Kompas, 1996. — 31 okt. — № 44. — S. 3,5.