Јасмина Лукач: Зашто Ђилас није успео да створи нови ДОС

 На питање зашто опозициони лидер Драган Ђилас није успео да направи широку, али победничку коалицију попут ДОС-а који је свргао Слободана Милошевића, одговор може гласити да је то зато што још ради на томе. Вођени освртима на политику 90-тих могли би закључити да је садашњи Ђиласов Савез за Србију исто што и претходница ДОС-а Савез за промене Зорана Ђинђића. Оба савезништва настала су на таласима дугих уличних протеста, али као утешне “награде” награде након њих. У случају Савеза за промене зато што је склопљен након распада коалиције која је предводила демонстрације Ђинђића, Вука Драшковића и Весне Пешић и након бојкота избора 1997.

Савез за Србију је претрпео и трећи ударац од Бориса Тадића, непосредног учесник догађаја 90-тих и бившег председника Србије у два мандата. Јер, не само што су у садашњости одјекује петооктобарско свргавање Милошевића, него се још и своде рачуни из 2012. када је некадашња велика Демократска странка изгубила власт. Тадић је тада у првом изборном кругу водио против Томислава Николића, оснивача СНС, али је, између осталог, изгубио у другом, због, како повремено помиње, и слабог залагања београдског одбора ДС на терену. Тај одбор је водио Ђилас, а сада се одвија нова битка на сличан начин. Тадић ће предати заједно са Трифуновићем и својим ранијим супарником из ДС Зораном Живковићем листу за општину Врачар. И уколико успе да оствари добар резултат, Тадић ће моћи да то представи као праву опозициону победу, тим више што је остао при бојкоту избора за парламент Србије.

Ту се налази и велики проблем Ђиласове конструкције бојкот блока и Савеза за Србију – шта ће они у недељу увече 21. јуна у изборној ноћи моћи да представе као свој успех. Ако је то што неће честитати Александру Вучићу и СНС-у победу, па то се већ не дешава неко време на изборима. Вучићу није ни Јанковић честитао 2017. док му је на београдским изборима 2018. Ђилас поручио уграбивши прилику да се обрати пре Вучићевог шефа београдског одбора Небојше Стефановића – видимо се на парламентарним изборима 2020.

Сада дакле, може да се каже бојкот је успео јер је изашло мање гласача него на изборима 2016. а то је 53 одсто (ако и то) и да дода - видимо се на председничким изборима већ 2021.

А то пак, значи две ствари. Прва јесте обећање бојкот блока да ће председнички избори бити изазвани ванредно, и друга да се уместо Савеза сада заиста формира прави нови ДОС. Ово друго се већ може наслутити кроз позив медијима да дођу на догађај Уједињене српске бојкот опозиције. То значи да се први обриси новог ДОС-а стварају у завршници бојкот кампање до дана гласања 21. јуна, али да ће се коначни облик знати тек када се види која ће од малих листи прескочити цензус од три одсто.

Ђилас тачно каже да су и ови избори за бирање нове опозиције, а не нове власти, међутим, то могу бити и повезане ствари. Не у буквалном смислу да ће нова лица на опозиционој сцени сама по себи изазвати пад Вучића, већ да ће он поступати у складу са исказаним опредељенима бирача. Ако они гласају да рецимо Рековић и Трифуновић прескоче изборни праг и уђу у Скупштину, то ће свакако одредити и поставку СНС. За нове из опозиције биће речју, задужени нови, или условно речено, нови из владајуће коалиције. Исто важи и за то ако радикали Војислава Шешеља са Александром Шешељем као новим лицем у кампањи, којим случајем не добаце цензус, а уместо њих упадне листа Милице Ђурђевић Заветнице.

И од те нове поставке, али и од других околности зависиће да ли ће бојкот кампања моћи да се продужи као кампања за изазивање ванредних избора, као и ко ће све ући у тај најновији ДОС. Да ли можда и неки новоизабрани посланици који ће у знак протеста напустити скупштинске клупе још док се нови сазив изабран 21. јуна буде заклињао, или нешто касније.

Ту је проблематична процена да ће Вучић бити приморан да спаја изборе. Односно да расписује превремене председничке и ванредне парламентарне. За њега та логика више не важи. Вучић ће ићи на пуне мандате, као што је ишао и претходне четири године. Он није расписао ванредне парламентарне изборе ни 2017. због спајања са председничким, ни 2018. како би “повукао” своју листу за Београд. Њему такво “повлачење” листе које је било неопходно и Милошевићу у септембру 2000. и Тадићу у мају 2012. уопште више није потребно. И Вучић је то доказао водећи лидерску кампању и у “ситним” општинама у Србији како су показали избори у Кули, Кладову, Лучанима и Дољевцу 2018. Нити има СНС у називу листе, нити је неопходно да ти наступи буду омеђени. Лидерска кампања може бити фиктивна и на даљину, дакле Вучић исту врсту наступа може да примени за сваки изборни ниво.

У таквим условима, где ће опозициони бирачи добити само наставак обећања да се ствара најновији ДОС и где ће им бити понуђено продужење борбе “против диктатуре” биће тешко и да се изнедри неки јак кандидат против Вучића, као и да се створи неки чврст блок који би организационо стао иза њега. Теже свакако него у периоду иза нас 2018-2020. Јер, носиће терет изневерених нада да је решење било пронађено оснивањем Савеза за Србију и протестима означеним као “1 од 5 милиона”. Неминовна осујећеност код опозиционих присталица је у порасту, а питање је како се из стања где су им остављени само лични чинови побуне као што је негласање и останак код куће, може подстаћи вера у истинску победу.

(Демостат)