уторак, 19. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Јасмина Лукач: Власт Александра Вучића исцрпила је свој капацитет који се пет година заснива на унутрашњем чекању
Хроника

Јасмина Лукач: Власт Александра Вучића исцрпила је свој капацитет који се пет година заснива на унутрашњем чекању

PDF Штампа Ел. пошта
недеља, 20. август 2017.

Прво да се заокружи парламентарна власт, па локална и у Војводини и коначно председничка. Једини начин да се тај капацитет одржи је трансфер чекања на спољни план. Требало би чекати коначни тренутак - решење за Косово и доспевање у Европску унију, или супротно - одустајање од дијалога, Европе и повезивање са Руском Федерацијом. У ово друго и даље верује добар део гласача "СНС". А функционери партије интимно не могу а да не стрепе, да то неће бити миран моменат, него преокрет у неку кризу, која ће измаћи контроли и која ће их одувати са власти. И не само одувати него им натоварити на врат истражне органе, суднице и притворе.

Тачка у којој се капацитет исцрпео је избор Ане Брнабић за премијерку - можда никад нећемо сазнати шта истраживања која се раде за "СНС" о томе тачно говоре. Али и без таквог податка, то што је Вучић почео спорадично да даје изјаве у стилу Томислава Николића - те да се договоримо о Косову, те са Дејвидом Мекалистером знамо да кад кажете владавина права мислите на признање Косова, те кроз уста Александра Вулина кунемо се да нећемо у "НАТО", те наци-декларације Николе Селаковића - јасно је да је пад рејтинга значајан. И да је унутрашње превирање унутар "СНС" у великом порасту. Још више, да је удружено са са великим незадовољством грађана које је напумпано што неиспуњавањем нереалних обећања, што масовном медијском производњом "правила јачег". Јачи сме све, нарочито то да диктира своја правила и прави своју стварност коју остали има да испоштују, како и приличи слабима. Апсурд је што се тај модел понашања незадрживо шири стварајући тешке ситуације у друштву попут малих пожара, од којих сваки може бити окидач за експлозију са, у овом тренутку, несагледивим последицама.

У надомешћивању капацитета владавине, само једна ствар је на страни Вучића - контрола опозиције. Барем се он у то узда, али очигледно не сасвим. Будући да су после председничких избора и "Протеста против диктатуре", али и елиминације Николића из политичког живота као анестезирајућег фактора за бирачко тело, сваки избори ризик за "СНС", Вучић није у прилици да ствари решава као и досад. А то је да "мале" предстојеће београдске изборе чији је редовни рок на пролеће следеће године, покрије великим државним изборима. У врху "СНС" разматрају се одавно инстант решења - те да се београдски избори распишу сада у новембру, заједно на стогодишњицу неког догађаја из "Првог светског рата", те заједно са референдумом о промени "Устава", како би се на тај начин повукла листа "СНС" у Београду. Повукла, јер упркос "Апелу 600" познатих личности за Вучића овог априла, тешко да је ту листу могуће напунити поштовања достојним ванполитичким именима. И још горе, поштовања достојним напредњацима који се нису у претходном периоду компромитовали својим бот наступима, злоупотребама и идолопоклонством вођи.

Сада, да ли се у потрази за великом причом којом ће покрити кампању за Београд, коју ће морати, јасно је, сам да води својим именом у називу листе, Вучић баш одлучио за уставни референдум или не, није толико битно. Битно је то што је лансирање идеје о повезивању Београда и "Устава", од свих могућих фактора, припало баш Драгану Шутановцу, лидеру "Демократске странке".

Саша Јанковић искористио је то лансирање да од Шутановца одвоји свој "Покрет слободних грађана", нашавши се под лавином осуде дела грађанске јавности. Јер, забога, промена "Устава" је услов Европске уније за евроинтеграцију Србије? Као да поштовање "Устава" није услов за нормални политички живот у Србији, па ни то немамо. У овом тренутку Вучић у најмање два битна дела крши тај "Устав" - задржавајући лидерску позицију у партији и представљајући се као врховни командант Војске Србије иако "Устав формулацију" врховни командант не познаје. Узгред, јавност није обавештена да ли је и даље Вучић шеф "Бироа за координацију службама безбедности", што је функција коју узурпира још од времена када је био први потпредседник владе или је сад ту дужност да координира шефа "БИА" Братислава Гашића и челнике других служби добио Никола Селаковић, у својству генералног секретара председника Србије.

Али то говори о нечем другом - ако је део грађанске јавности и то врло утицајан, и сада, након и овог искуства Вучићеве владавине, стварно спреман да питању евроинтеграција подреди питање демократије, онда и не заслужујемо да будемо више од стабилократије. Како год да је стабилократију дефинисао Флоријан Бибер, то је из Брисела надзирана диктатура у циљу одржавања каквог таквог мира. Само што, не треба се заваравати, барем ми то добро знамо, диктатор није вечан - и једног дана мора да оде са овог света, након чега стабилократија одлази до ђавола.

Свођење питања демократије искључиво на питање евроинтеграције нешто је што дакле Вучићу може само да одговара - уосталом он отвара поглавља и поштовани је гост и у Берлину, и у Вашингтону. То што опозиција сама себи сужава поље борбе само је у једном делу наивност, у много већем је смишљена зла намера задржавања сопствене позиције. Када се рецимо "Дверима" лепи етикета фашистичке странке, иако је реч о конзервативној десници каква постоји у већини европских земаља, где легитимно учествује у политичкој борби, то је пре свега израз латентног страха Вучића да ће изгубити своје изворне десне гласаче.

И коначно, сва потцењивања избора у Београду и тврдњи да су то само локални избори који не могу уздрмати Вучића, потпуно су погрешна. Власт је уосталом раскопала пола престонице, како би направила кулисе за своју пропаганду показивања капиталних успеха, сјајних пројеката и чуда невиђених. Међутим, како је неспособна да се држи демократских правила, то ће и ти избори, као и ови последњи, неизбежно одвијати уз разна кршења процедуре, политичке апсурде и не треба се заваравати, и голо насиље. Нико из опозиције не треба да се заварава да може да седне у фотељу градоначелника у "Старом двору", ако је иоле искрен у свом опозиционом деловању. Опозиционе лидере ако заиста хоће да смене Вучићеву власт, чекају само тргови и улице, на којима ће их, могу се надати, следити упорне присталице и активисти, у нади да ће својом масовношћу и упорношћу успети да изазову ванредне парламентарне изборе. И то као начин да, будући да Вучић није апдејтовани Војислав Коштуница и Борис Тадић, прихвати решење којим избегава судбину апдејтованог Слободана Милошевића.

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер