Јасмина Лукач: Слабљење технике "државног удара" - Нова ситуација на политичкој сцени Србије

 Постоји лако објашњење зашто је Александру Вучићу потребан најновији “државни удар”. И није разлог, макар не главни, скретање пажње са теме Косова.

Пуч као медијска прича, у којој су покретачи радње његови политички непријатељи који би да насилним методама дођу на власт, само се на први поглед чини као техника коју председник Србије и “СНС” успешно примењује неколико пута годишње. Стидљиво на почетку владавине 2012. кроз аферу “прислушкивање” кад је као ППВ (први потпредседник владе) махао исписима позива са свог и телефона Томислава Николића. Интензивно, од 2015. и случаја Александра Корница, бившег директора “Курира”, кад је беснео таблоидни медијски рат у који су били укључени и “Информер” и “Пинк”, због чега су ван пуног фокуса Вучића, који је тада био премијер, били и министарски самит “ОЕБС” са све Федериком Могерини, Сергејом Лавровим, Џоном Керијем и другим гостима у београдској “Арени”.

Врло интензивно годину дана касније, у време покушаја “црногорског државног удара”, кад је у поступку који се још води, некадашњи командант “Жандармерије” Братислав Дикић оптужен да је на изборни дан, у сарадњи са руским војним обавештајцима, био члан групе која је хтела да свргне Мила Ђукановића. “Црногорски пуч” наставио се са нејасним открићем оружја у Јајинцима, где Вучићеви родитељи имају кућу, и још нејаснијим тврдњама полиције о лицима из криминалне евиденције, која су “опсервирала” то подручје.

Релативна пауза у “државним ударима”, уследила је током 2017 – године председничких избора, кад Вучић није техником такве приче хтео да ремети свој изборни легитимитет и легалитет. Ти су избори представљени као континуитет, иако то нису били, и показивање пуне подршке, није смело да буде нарушено ничим, ни током кампање, а ни током благе постизборне кризе, због вишемесечних уличних демонстрација. Мада је “Протест против диктатуре”, имао врх посећености кад су му се прикључили војни и полицијски синдикат једне суботе, сценарио државног удара није био проглашен. Вучић, напредњаци и њихови водећи таблоиди држали су се става да демонстранте треба пуштати да шетају, јер је то демократски, и лансирали честитке на изборној победи из иностранства, и припреме за велелепну председничку заклетву и бал поводом ње.

Очито, уздржавали су се, али онда прошлог лета, избио је, попут Корницовог још један разумно гледано чудан случај. Разликовао се по томе што није било државног удара, свргавања и претње председнику, али је било шпијунаже. Повучено је па враћено особље наше амбасаде из Скопља, прекомерна мера за коју није било довољно објашњење ни то што је обавештајац “БИА” усликан у Собрању током нереда који су претходили доласку Зорана Заева на власт. „Ја сам македонски сценарио“, овим речима је наводно бивши Вучићев сарадник, који је тада прешао на опозициону страну, објаснио шта се уствари догодило.

У фебруару ове године, усред београдске изборне кампање, појавио се случај Данијела Корбета – ухапшен је амерички држављанин “морнаричка фока”, односно бивши маринац и специјалац, са пиштољем са избрисаним бројем. Написи су остављали као отворену загонетку шта је његов посао у Србији и пратили његову везу са фирмом “Црно језеро”, и тимом за кампању никог другог него Била Клинтона. Према писању “Курира” Корбет је још увек у притвору.

Летимичан поглед на виђене сценарије државног удара даје закључак да се техника те приче примењује у две ситуације – кад су неки избори, не нужно у Србији, могуће и у региону, или кад дође до “свађе у породици”, односно у најужем кругу председникових сарадника.

Сад се не догађа ништа од та два – избори у Босни и Херцеговини су баш далеко. Имамо ситуацију са Косовом, и роком који Вучић има да испреговара неки финални споразум са Тачијем, али није само то изазвало нови “пуч”. Напротив, Косово је овде само димна завеса, да изгледа као да има везе са тим.

Разлог је што Вучић има озбиљан проблем па покушава да на њега одговори опробаним техникама, односно политичким причама, привлачним за публику као што су државни удари. Проблем му је направио Драган Ђилас тако што није позиционирао “Савез за Србију” као изборни. Оно што се на почетку чинило као килаво стварање опозиционе политичке организације, није било баш тако килаво. Да ли се намерно одуговлачило како би се довољно одмакло од београдских избора или не, тек “Савез” је постављен независно од сваке изборне кампање. Ђилас је први опозициони политичар који се није “примо” на причу јурења рејтинга, иако она делује као најлогичнији потез, нити је ставио у први план бојкоте и тражење фер изборних услова. Заобишао је предстојеће локалне изборе 2. септембра у Мајданпеку, на којима ће ионако напредњаци да освоје више од 60 одсто. Немојмо сумњати, могао је Ђилас да дигне одбор и тамо, да улети у кампању и да проба да трчи ту трку. Додуше, познаваоци сцене тврде да не би имао с ким, будући да су локални опозиционари тамо ушли у “СНС”. Свеједно није, и још мало “Савез” одмакао од изборне приче, и од пропаганде – ето, окупили су се само да зграбе власт. Ђилас је, а то је Вучић одмах осетио, поставио “Савез” као политику супротстављену “СНС” и председнику Србије. Политику, а не изборну кампању, што умногоме растерећује приступ бирачима, барем у овој фази.

Зато је Вучићу потребно да “Савез” врати, да их прикуца за тему освајања (повратка) власти, а сем на изборима, како се то још ради? Па, пучем наравно. И ту му се добро наместио твит Бошка Обрадовића у коме позива “часне официре да ухапсе председника” због Косова, али да није то, било би већ нешто друго, слично. Међутим, кад имате супротстављену политику, а не изборну кампању, “државни удар” може да се покаже крхкијим него досад. Прво, та супротстављена политика може да добије неочекивану подршку. У овом случају од монаха Саве Јањића, чије су поруке из “Високих Дечана” преко друштвених мрежа, начиниле од њега ове седмице главног критичара Вучићеве власти. Игуману манастира не можете да узвратите да је фашиста и тајкун, као што узвраћате опозицији. Друго, те критике имају одјек, и унутар “Српске напредне странке”. Како нису под притиском изборног резултата, и оног што би могли да добију или да изгубе у изборној трци, напредњаци имају неки простор да се баве политиком. Али, партијски врх брзо је реаговао укидајући им тај простор, и тражећи од њих да изразе лојалност шефу партије и државе, писањем саопштења у коме осуђују опозициони “државни удар”. Могуће да је ово први, после шест година, који је Вучић нехотице усмерио унутра на своју партију, уместо ка напоље, ка јавности и противницима.

(Данас)