Јасмина Лукач: Предизбори не могу решити проблем

 У Србији смо у последњих десет година имали пет великих изборних циклуса, и сви су били избори за нову опозицију, а не за нову власти. То стално бирање нове опозиције управо се наставља кроз заговарање идеје о предизборима уочи предстојећег шестог циклуса 2022.

Мађарски случај није детаљније објашњен и поређен, као ни чињенице да је Орбанов кандидат водио престоницу претходно 10 година, те да је победник Карачоњ раније био председник будимпештанске општине Зугло. Затим и да је победнику левичару помогло и то, што сем што је иза њега стала уједињена опозиција, док крајње десни Јобик није истакао свог кандидата, и рекордни одзив бирача.

Идеја предизбора је представљена као угледање на недавно мађарско искуство, иако су раније забележени слични покушаји у српској политици. Онако како “предизборе” описује њихов главни промотер Саво Манојловић из неформалног удружења Скупштина слободне Србије, то је преузимање “модела” по коме је кандидат опозиције Гергељ Карачоњ на локалним изборима у Будимпешти 2019. поразио кандидата из владајуће странке Виктора Орбана. Иако такве детаље Манојловић није износио, претпоставља се да би Скупштина слободне Србије и организовала те предизборе, као удружење активиста и интелектуалаца, које је на подстицај Драгана Ђиласа, успостављено након јунских избора 2020. Мађарски случај није детаљније објашњен и поређен, као ни чињенице да је Орбанов кандидат водио престоницу претходно 10 година, те да је победник Карачоњ раније био председник будимпештанске општине Зугло. Затим и да је победнику левичару помогло и то, што сем што је иза њега стала уједињена опозиција, док крајње десни Јобик није истакао свог кандидата, и рекордни одзив бирача. Излазност је била једна од највећих у Мађарској од 1990. Дакле, било је ту више чинилаца од пуког “предизбора”, али узмимо да је предизбор уверио бираче у озбиљност опозиционара.

Међутим, мало је вероватно да би предизбори могли да “подигну” подршку српских бирача опозицији, судећи по томе како су досад завршавали такви пројекти у Демократској странци, али и удружењу Доста је било. И то упркос томе што их је на пример сада здушно подржао Небојша Зеленовић, бивши градоначелник Шапца, претходних година виђен и као могући нови лидер ДС-а.  

Демократска странка дуго важи за главну заговорницу “примарних” избора и успостављања непосредног бирања прво унутар партије, какво постоји у Америци, уз истицање да је за то ипак неопходно да “сазри” политика у будућности. У ДС су два пута спроведени непосредни избори и оба пута нису водили у успон. Први пут 2016. када се после губитка покрајинских избора са чела странке повукао Бојан Пајтић, а председник постао Драган Шутановац. Након тога, ни 2017. на председничким изборима са Сашом Јанковићем, који је такође прошао неку врсту предизбора, јер су га за кандидата "извикале" јавне личности из Апела 100, а ни 2018. на београдским, ДС није остварила успех, нити је задржала положај водеће странке у опозицији.

Други пут сада у септембру 2020. када је познати глумац Бранислав Лечић са групом “искључених чланова” ДС организовао страначке изборе уз ситније инциденте. Лечићеви избори и даље нису признати, нити је од стране надлежног министарства који води потпредседница владајуће СНС Марија Обрадовић, уписан као председник Демократске странке.

Нешто другачију врсту “предизбора” организовао је пред парламентарне изборе 2016. Саша Радуловић са удружењем Доста је било. Да би попунио изборну листу на којој је било 250 кандидата, а за шта, савим могуће, у том тренутку није имао ни довољно чланова у читавом удружењу, Радуловић је “огласио” конкурс на друштвеним мрежама. Једноставно, људи су могли да се јаве путем мејла, пошаљу биографију, и да упадну на листу са математичком шансом да постану народни посланици, будући да је уз домашен тадашњи цензус од 5 одсто, то било извесно само за првих 15-так, док места има за 250.

Да би предизбори имали уопште шансу да буду уверљиви морали би да буду примерени времену и ситуацији. То значи да се не организују као класично заокруживање, где би се, не зна се на ком месту, и у чијим страначким просторијама, могуће у одборима Ђиласове Странке слободе и правде, који се убрзо оснивају, постављале гласачке кутије. У складу са временом корона пандемије и временом дигитализације, предизбори би имали смисла као електронска платформа, својеврсна “мрежа на мрежама”.  Она би истовремено служила и за увезивање, обавештавање и пребројавање гласова опозиционих бирача, кад дођу на ред и “прави” државни избори. Нешто слично као платформа НЕXТА у Белорусији, приликом покушаја свргавања Александра Лукашенка.

Будући да је у Америци изостао други импичмент, (оглашавање кривим Доналда Трампа за немире на дан потврђивања гласања са председничких избора у Капитол хилу), као да се нешто слично десило и у Црној Гори (“опозициона влада” је и даље у кохабитацији са владаром Милом Ђукановићем) револуционарна али ипак мирна смена власти можда је могућа и у Србији

Осмишљавање неке такве палтформа значило би да се предстојећим изборима у Србији приступа као уводу у обојену револуцију, с тим што до праве обојене револуције и не мора заиста да дође. Јер, њена суштинска карактеристика је да се дотадашњи председник, кад буде свргнут с власти, мора подврћи неком јавном суђењу, истражном и правосудном поступку. Будући да је у Америци изостао други импичмент, (оглашавање кривим Доналда Трампа за немире на дан потврђивања гласања са председничких избора у Капитол хилу), као да се нешто слично десило и у Црној Гори (“опозициона влада” је и даље у кохабитацији са владаром Милом Ђукановићем) револуционарна али ипак мирна смена власти можда је могућа и у Србији.

Направити активистички извор информисања и окупљања присталица као вид вођења кампање на друштвеној мрежи, већ су предизбори ако се посматра број пратилаца. На пример, тренутно на Фејсбуку страницу Маринике Тепић из ССП прати око 40.000 корисника, док групу “Владику Григорија за председника” за коју није потврђено да има његов благослов, око 20.000. Тепић и владика Григорије Дурић нису у овом примеру наведени само зато што су фаворити за главног противкандидата Александру Вучићу, него и зато да би се истакло да је од пресудне важности и природа изборног система. Председнички избори се одвијају по већинском систему, стога потрага за кандидатом који може да освоји већину плус један глас или да одузме победу фавориту у првом кругу, има смисла, као што има смисла и техничка коалиција разнородних групација. По већинском систему 90-тих су се одржавали и локални избори, те је рецимо у више београдских општина 1994. наступала  техничка коалиција ДС Зорана Ђиђића, ДСС Војислава Коштунице и СРС Војислава Шешеља. За градоначелника Београда, који се бира у градском парламенту, изабраном по пропорционалном систему, предизбори једино имају смисла као такмичење за лице кампање, односно централно место на плакатима. Јер, ту ће увек доћи до изражаја ометајуће рачунице о будућим коалицијама или претрчавањима. Уосталом, како је Ђиласова листа 2018. ушла у градски парламент, симболично конституисан 9. маја на Дан победе над фашизмом, тако се и разишла одмах на више одборничких група. Како би се тек одржала “техничка коалиција”?  

(demostat.rs)