Јасмина Лукач: Како сам отерала Светислава Басару из „Данаса“

„Из Данаса сам отишао због све отворенијег непријатељства једног дела редакције, нпр. еминентне Јасмине Лукач, која, је ли, нема никакве везе са Ђиласом (урнебесни смех врабаца из оффа) – а која ми је пре годину дана у лице рекла да би ме, да се она пита, ‘отерала из Данаса’…

… као и због све учесталијих дубара глодура Драже, који је на ударним странама рубрике Дијалог, тамо где пишу најбоља Данасова и спољносарадничка пера, стао објављивати сублесасте чланке полуписмених анонимуса који су износили доказе о мојој моралнополитичкој неподобности и мојој тесној сарадњи са Вучићем.“

Овако гласи реченица Светислава Басаре, коју он повремено пише на различите начине, али је понавља и у усменим гостовањима на ТВ.

Како сам тачно отерала Басару из Данаса?

Исто онако како нисам успела из Дневног телеграфа (власник убијени Славко Ћурувија), где је својевремено први пут доведен да пише дневну колумну у својству главног политичког писца новог српског друштва у настајању.

Дотадашњи Добрица Ћосић као добар преписивач руских класика, те Вук Драшковић као лош преписивач руских модерних писаца, нису више могли да задовоље укус и потребу за ширењем утицаја од стране нове „пословне заједнице“.

Преписивач постмодерних француских писаца био им је баш по мери.

Умео је да брани крвави начин којим се гомилају лична богатства поучен примером свог таста „песника из белог мерцедеса“ Бране Црнчевића.

Једном доведен на позицију главног писца, неминовно је да страхује да из те позиције може бити ишутиран.

Од сталне зебње, деценијама касније доспе се и у стање и да се пуца из свих оружја на врапце.

Пуцањем се предупређује да будете отерани, исто као што се напрегнуто прате знаци када би то заиста могло да се деси.

Да ли је знак понашање неког „Ђиласовог новинарчића“ који не стане мирно и смерно да вам се диви, него каже да пишете глупости попут оне да „жене немају душу“?

Ипак, годину дана касније, знак стиже кроз обраћање председника Вучића, који о продаји Данаса Јунајтед групи уредније извештава јавност него о преговорима о уласку Србије у ЕУ.

И зато настављате да будете потребни „пословној заједници“ тако што ћете јој подастрити себе као жртву Данаса.

Од времена Дневног телеграфа, „пословна заједница“ је израсла до баснословних размера и може „купити“ не позицију главног писца, него главног чега хоћете у Србији.

Самоубеђујете се да сте урадили праву ствар за каријеру, и да ћете тамо где долазите – Курир, унети респект критичке интелигенције, а они вама пружити небески тираж, и подразумевајући хонорар.

А мајмуни који помињете у објашњењу „откуд ја у Куриру“ су ту да би се примали и полемисали.

Требало би ипак имати у виду две ствари, једна је о Куриру, а друга о мајмунима.

Прва, као неко ко уредно чита и купује Курир, али само и искључиво кад објављује текстове и серијале које пише Јелена Спасић о шкаљарском и кавачком клану, тврдим да и под јармом „пословне заједнице“ успева, упркос свему и свима, да нарасте нови нараштај добрих и сјајних новинских писаца.

У ових 15 година самосталне Србије, они су, не само Јелена, нежељена списалачка елита, млада генерација која у датим околностима пише одлично, много боље, поштеније и оригиналније него што је Басара икада.

Њихови су текстови сирова грађа за драматурге, сценаристе, филмаџије…

Они су дар са Балкана, ствараоци и покретачи нове креативне индустрије и новог времена, пред којим ће кад-тад у будућности морати да устукне и „пословна заједница“ и њени трипови о надмоћи.

Друго је у вези с мајмунима.

У, што би рекао Пановић, култном филму „Одисеја у свемиру 2001“ група мајмуна која буљи у обелиск из космоса, дође нешто као критичка интелигенција, они се ослобађају страха да их обелиск неће појести.

Али на крају побеђује стваралачка интелигенција, тако што један од њих граби кост, могуће и кост предака, стварајући сопствену руку и оруђе којим ће мењати свет.

Најзад, пишући о мајмунима, супи, својој маленкости као шармантној жртви агресивне сељанчуре Лукач, Басара може ако хоће да помиње и Ђиласа, односно поменуће га онолико пута колико претпоставља да се то од њега тражи.

(Данас)