Početna strana > Hronika > Jasmina Ahmetagić: Pedofil može da napiše roman, nacionalista odmah dobije preko nosa
Hronika

Jasmina Ahmetagić: Pedofil može da napiše roman, nacionalista odmah dobije preko nosa

PDF Štampa El. pošta
četvrtak, 06. decembar 2012.

Njeno ime je odavno sinonim za kritičku reč koja se sve ređe govori i piše. Ona je doktor književnih nauka, sa nekoliko bivših radnih mesta – bila je profesor u Zemunskoj gimnaziji koju je i sama završila, radila je u dva navrata u Narodnoj biblioteci Srbije, bila je slobodnjak baveći se lekturom, predavala je na Internacionalnom (privatnom muftijinom) univerzitetu u Novom Pazaru, radila je u Institutu za srpsku kulturu na Kosovu, predavala na Državnom fakultetu u Novom Pazaru, kratko je bila na Alfa (bivši BK) univerzitetu u Beogradu, poslednjih godinu dana je ponovo u prištinskom Institutu za srpsku kulturu, koji je izmešten u Leposavić.

Za sebe kaže da je po zanimanju profesor, lektor, bibliotekar... a po vokaciji kritičar. Za roman Vreme čuda Borislava Pekića misli da je savršen, roman bez greške. Neprestano se vraća uzornom Andriću, za Selimovićev roman Derviš i smrt kaže da nastaje jednom u sto godina. I za Vreme smrti Dobrice Ćosića tvrdi da je odličan roman, pa „makar me spalili na Trgu republike“. Voli velike romane u koje uroni i koji joj omogućavaju da vodi dupli život. Da se u ovom svetu hrani, u onom literarnom da živi. Napisala je nekoliko značajnih knjiga. U prvoj se, pod naslovom Unutrašnja strana postmodernizma, koja je objavljena pre desetak godina, bavila delom Milorada Pavića, dok je bio živ, a da ga nikada nije upoznala. Način na koji je to uradila pribavio joj je epitet hrabre, slobodoumne, ali i veoma obrazovane, lucidne i inteligentne ličnosti novije srpske književne kritike koja se nikako ne uklapa u tekuću kritiku i postojeći kritičarski milje. Usledile su knjige Antropopeja, Dažd od živog ugljevlja i Priče o Narcisu zlostavljaču.

Prva knjiga vas je bez sumnje proslavila, stavili ovu reč pod navode ili ne. Da li ste, dok ste je pisali, bili svesni da neprijatno dirate u etabliranu ličnost, u romanopisca koji je imao ogromnu slavu?

Naravno da sam bila svesna, ali nisam očekivala da će biti takva reakcija na knjigu, pre sam očekivala da će ona biti prećutana. Dok sam pisala tu knjigu, bila sam ogorčena jer mi je bilo dosta tih kupoprodajnih odnosa u književnosti, bilo mi je dosta negativne selekcije na fakultetima gde profesor bira glupljeg asistenta, a ovaj još glupljeg, i tako propada fakultet. Kada sam napisala knjigu o Vladanu Dobrivojeviću, neki važni u ovom gradu su kazali: Zašto ona, tako pametna žena, gubi vreme na njega? Naravno, da sam pisala o Goranu Petroviću, na primer, to bi prošlo. Jer, treba pisati ciljano. Tada sam shvatila da mesto koje pripada Dobrivojeviću, ili nekom drugom autoru koga ja uopšte ne poznajem, da je to mesto zauzeto pavićima. U tom smislu, ova moja knjiga je delimično govorila o Paviću, a delimično o onoj aparaturi koja je Pavića tu postavila. Tu se jasno znaju pravila igre. Da sam napisala knjigu, na primer Citatnost u prozi Milorada Pavića, bio bi to savršen doktorat i odlična preporuka za mesto na Fakultetu ili u Institutu za književnost. To mi je bilo potpuno jasno. Samo, to ne bih bila ja. Pavić u jednoj priči kaže za svog junaka: Propao između dve pohvale. E, tako i mene hvale na sve strane, samo gledaju da me drže daleko od bitnih institucija i relevantnih radnih mesta. Ovo što radim na Kosovu, to mu dođe kao po kazni.

Da li je danas Pavićevo delo manje značajno nego juče, mislite li da će vaša  knjiga sutra, prekosutra, tek dobiti na značaju?

Moja knjiga jeste nešto promenila, ali ono što je bilo najočiglednije, to je zapravo bilo loše. Može biti da je moja knjiga uticala da, kada je umro Milorad Pavić, 2009. godine, nijedan od kritičara koji su na njemu napravili karijeru, nije napisao ni jedan jedini tekst. Ja bih o svom piscu napisala tekst. Za mene je to bio skandal. Ako si ceo život bio uz tog pisca, pa valjda je elementarna stvar i da kažeš nešto o njemu kada ga više nema među živima.

Šta je zlostavljanje u književnosti, iz naslova vaše poslednje knjige?

Nažalost, sve zanima samo peti deo knjige, iako je zlostavljanje u najvećem delu knjige u vezi sa tumačenjem književnih junaka iz perspektive narcističkog poremećaja ličnosti. U tom poslednjem delu govorim o zlostavljanju Gorskog vijenca, o zlostavljanju Pekićevog dela od strane Mirka Kovača i o zlostavljanju dela Opsada crkve Svetog Sapasa Gorana Petrovića, od strane Betona. Tim tekstovima sam htela da ilustrujem nešto što se danas zove ideološka kritika. U tekstu Esada Bajtala iz Bosne govori se o genocidu u Gorskom vijencu, a u Betonu nam se skreće pažnja da je trebalo mi sami da primetimo kako Gorski vijenac govori o genocidu, a ne da oni nama otuda na to skreću pažnju. Ja sam branila Gorski vijenac od ideje da je u njemu sadržan bilo kakav genocid. U svojoj knjizi memoarske proze, Mirko Kovač je pisao o svojim prijateljima, i na ružan način je govorio o Borislavu Pekiću. Pokušao je da nam sugeriše kako je Pekić krajem osamdesetih i na početku devedesetih pokazivao veoma snažna nacionalna osećanja, bukvalno šovinistička. Prebacuje mu čak i što je osamdesetih ušao u SANU. Pisala sam protiv stavljanja pisca u takav kontekst. Pisala sam i protiv čitanja Opsade crkve Svetog Spasa u kontekstu Memoranduma SANU. Goran Petrović nije moj pisac, niti ja volim njegovo delo u celini. Ali su ideološka čitanja postala gotovo epidemija. Pritom, po pravilu, sporenje sa pojedinačnim delom postaje sporenje sa čovekom. I čim se udari na njegovo delo, odmah treba dokazati i da je taj čovek u celini loš, nemoralan, a vrlo često se i piše protiv dela zato što se na umu ima čovek.

Verujete li da je kritičar Jovan Skerlić napravio životnu grešku prema književnici Isidori Sekulić? Zbog čega je celokupna srpska kritika bila neshvatljivo nepravedna prema srpskom pesniku i prevodiocu jevrejskog porekla, Stanislavu Vinaveru?

Sklona sam da budem nežna prema Skerliću jer on je mnogo toga uradio. Umro je u 37. godini, pogledajte šta je ostavio iza sebe? Ja sam već danas starija od Skerlića. Da smo mi umrli u 37. šta bi ostalo iza nas? Ništa! Ko toliko mnogo radi, mora ponegde i da pogreši. Tačno je da se Skerlić ogrešio o Isidoru, da je pogrešio, ali je i mnogo velikog uradio. Za razliku od današnjih štetočina koji malo rade, ali upravljaju poljem moći kao što su fakulteti, instituti, mesta gde im se daje mogućnost da vedre i oblače. A iza sebe nemaju delo.

Kad je o Vinaveru reč, postoje ljudi prema kojima nijedno vreme nije blagonaklono. Ne bi bilo ni ovo da je živ. Vinaver je bio vanredna figura, izvan i ispred svakog vremena.

Postoji, kad je o kritici reč, i ono što spada u politiku, u odbranu nacionalnog interesa, pa je teško razlučiti da li se nekome nešto osporava zato što se preziva Vinaver ili Ahmetagić?

Ljudi misle da sve znaju o našem identitetu, dok je tu reč o identitetima, jer je  identitet veoma složena stvar. I kada me neko svede na srpskog ili antisrpskog nacionalistu, svejedno je, mada mene sve više svode na srpskog, on misli da je prepoznao svedočanstvo mog identiteta kroz moje reči. To je, naravno, potpuni promašaj. Ja verujem da je lenjost najrasprostranjenija ljudska osobina. I uopšte ne verujem da ima toliko nacionalista, ni anacionalista. Reč je o tome da su ljudi generalno lenji da nešto ozbiljno rade, i onda pribegavaju tom brzom i lakom načinu za prikupljanje bodova.

Da li smo mi jedni drugima drugi po radnoj, intelektualnoj, ili po nacionalnoj osnovi?

Po nacionalnoj, naravno. To je najlakša deoba, na anacionalne, kao neka evropska struja, i nacionaliste. Međutim, danas se ovde ljudima osporava pravo na patriotizam! Recite mi gde to ima? Pedofil može da napiše roman o svojim bizarnim željama, a nacionalista mora odmah da dobije preko nosa. Ja sam za vraćanje termina šovinizam u upotrebu, jer je za mene nacionalista onaj ko ima pravo da naciju oseća kao važan deo svog identiteta. Ja ne znam koji je moj narod i na popisu stanovništva sam se izjasnila kao multinacionalna i multikonfesionalna. Ali, uvek ću braniti tuđe osećanje da voli i brani svoju naciju. Jer, došli smo u situaciju da niko ne sme da voli Srbiju. Mirko Kovač u knjizi o kojoj sam pisala kaže: Kako može neko da brani grad koji je na strani zla? Dakle, Beograd je na strani zla! Šta reći na to?! Šta reći na to da se u Srbiji danas ne smeš biti religiozan, jer si odmah loš i direktno u vezi sa Srpskom pravoslavnom crkvom i njenim političkim angažmanom. Ili si religiozan na poguban način, ili si ateista. Da li iz toga proizlazi da ne postoji autentična religioznost ni autentična duhovnost? Uopšte nije ostavljen prostor za treću struju, ni u čemu.

Kada ovako govorite, dobijate preko nosa, kako bi se reklo u žargonu?

Ima onih koji kažu da su to moje pravoslavne tlapnje, moje popovsko brbljanje. Ne znam kako Dostojevski kod njih stoji tim povodom?

Kako u svetlu cele ove priče vidite srpsku kritiku danas?

Postoji dnevna kritika koja mene uopšte ne zanima. Ja, jednostavno, ne mogu da čitam sve te besmislene romane o kojima se piše. Nedavno sam poslušala Teofila Pančića i pročitala novi roman Dragana Velikića. To jeste najbolji Velikić, ali to je još uvek loš roman. Kritika je s jedne strane nemoćna, s druge strane ima moć. Ona više upravlja sudbinama ljudi, nego sudbinama knjiga. Ona određuje šta će se danas i ovde čitati kao moderno, prestižno, nagrađivano, a ne šta je za srpsku kulturu važno da ostane u narednih sto godina.

"Bofl literatura"

Poslednjih deceniju, dve, svedoci smo velikog broja romana koje uglavnom pišu novinarke, voditeljke, i koji imaju velike tiraže. Kako vi ocenjujete tu literaturu?

Ne mogu da je ocenjujem jer je ne čitam. Ja ne mogu da čitam roman osobe koja je po profesiji voditelj, a gledam kako ne ume da vodi ni svoju emisiju. Da se razumemo, te bofl literature ima svuda u svetu, i ona ima svoju publiku. Moja majka to čita. To što te novinarke i voditeljke veruju da su pisci objavljujući knjige pune besmislenih saveta, to je njihov problem. Ali problem društva je snižavanje kriterijuma u obrazovanju, prosveti, kulturi, stvaranje publike koja samo takve knjige može da čita.

Ipak, branili ste postojanje Ljiljane Habjanović Đurović u literaturi u odnosu na ono što je napravljeno od (ne)dela Milorada Pavića?

Ukoliko se drži akademski nivo i ukoliko postoji ozbiljna akademska elita, onda nema problema sa postojanjem literature o kojoj sam malopre govorila. Čovek dođe s posla, ruča i hoće uz nešto lako da se odmori. I čita te knjige. On ima pravo na to. Ali, akademska javnost nema pravo da se ponaša tako što će da snižava nivo jedne sredine. U trenutku kada se akademskim proglasi Milorad Pavić sa zbirkom Sedam smrtnih grehova, ja nemam drugi termin za to osim da je to velika bruka. I ta bruka dobija Andrićevu nagradu, a ona ni po čemu nije bolja od onoga što piše Habjanovićka. Kao, Habjanovićka piše za domaćice, a on za akademsku javnost. Istina je da to što je on napisao nije ni za domaćice.

Radmila Stanković

(NIN)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner