Јан Бенкрофт: Србија у децембру може остати празних руку

Да ли је Србија вративши се дијалогу са Приштином и, како је известио медијатор Роберт Купер (Robert Cooper), остваривши известан напредак по питању признања диплома и учешћа Косова у регионалним форумима, испунила услове за добијање статуса кандидата или је вероватније да тај статус 9. децембра неће добити? - почетно је питање на које у интервјуу за РСЕ одговара Јан Бенкрофт (Ian Bancroft), британски експерт за Западни Балкан, директор TransConflikta, невладине организације која се бави анализом политичких процеса у земљама транзиције.

Бенкрофт: Неке чланице ЕУ сматрају да Србију треба наградити статусом кандидата већ због саме чињенице што се вратила дијалогу са Приштином, али постоји и тврдо језгро у Унији, предвођено Немачком, које стоји на становишту да би Србија требало да учини много више да заслужи статус, да би морала да расформира паралелне структуре на северу Косова, рецимо. Ствари ће, дакле, зависити од тога који од ова два става буде преовладао. Председник Европског парламента Бузек изјавио је да верује да је Србија учинила довољно за добијање статуса кандидата, али мислим да ће много зависити од следеће рунде дијалога, тј. од тога да ли ће доћи до суштинског споразума о царинским прелазима.

Уз све то што сте рекли, шта је ваша прогноза: хоће ли или неће Београд добити статус кандидата?

Ја сам скептичан у погледу вероватноће да ће Србији 9. децембра бити додељен статус кандидата. Слушам последњих недеља понављање старе мантре да ће недобијање кандидатског статуса ићи у прилог радикалним снагама у Србији. Сигуран сам да европске престонице не купују лако овај аргумент, нарочито откад је дошло до расцепа међу радикалима, односно, откада је формирана Српска напредна странка. У том смислу аргумент да ће, ако јој се не додели статус кандидата, Србија поново потонути у политику деведесетих више не држи воду. Посебно не у Немачкој која, као што сам рекао, инсистира на томе да Србија мора много више да уради, што укључује, као што сам поменуо, и укидање паралелних институција на северу Косова. Бојим се да би тај глас могао да преовлада и да, уколико идуће недеље не постигне значајан напредак по питању царинских прелаза, Србија може остати без статуса кандидата.

Мишљења о дијалогу прилично су подељена. Једни сматрају да је то механизам који је ЕУ понудила Србији како би јој помогла да испини критеријуме за добијање статуса кандидата; други, пак, оцењују да је то веома важан процес који ће успоставити модус вивенди између Косова и Србије, без обзира на њихове разлике у погледу статуса. Којој “школи мишљења” Ви припадате?

Мислим да је тај процес важан, да је симболички веома значајно да две стране седну за исти сто и отворе дијалог о кључним техничким проблемима, али он има и многе слабости. Једна од њих је и то што су представници Срба са севера Косова остали искључени, упркос томе што их се многа питања о којима се разговара директно тичу. И то је један од разлога што је Београд изгубио утицај на лидере Срба на северу. Они, наиме, осећају да су унапред одстрањени из дијалога. Разговори ће бити веома дуг и деликатан процес и сматрам да не би било од користи ствари форсирати и насилно га убрзавати.

Лидери Срби са севера Косова одбијају лојалност званичном Београду, не пристају да примене споразуме са Приштином. Створен је опасан раскорак, дакле, између њих и српске владе. Недавно је Борислав Стефановић, шеф тима за дијалог са Приштином, изјавио да међу челницима Срба са севера Косова има бар пет кандидата за Милана Мартића, алудирајући на то да је овај одбацио План З4, а онда добио “Олују”. Поставља се питање на који начин придобити лидере са севера за конструктивни приступ решавању проблема?

Мислим да Ахтисаријев план садржи доста добрих механизама. Разуме се, створена је таква атмосфера да већ сам његов назив доводи до аутоматског одбијања, али кад би се детаљи тог документа размотрили трезвено и непристрасно, без предрасуда, дошло би се до закључка да он многе области уређује тако да би Срби могли извући многе важне бенефиције. Како би се створио услов за разматрање механизама и решења које тај план предвиђа, било би неопходно да ЕУЛЕКС и КФОР почну да граде такву атмосферу којом би мотивисали локалне лидере са севера да се отворе за разговор о томе које би солуције које предвиђа Ахтисаријев план могле бити разматране, односно, прихваћене и примењене.

Председник Србије још увек заговара политику “И Косово и Европска унија”. Да ли су му из Европе саопштили да та политика није карта за ЕУ?

Ја имам утисак да пре свих Немачка и моја земља, Велика Британија, иако то никад нису званично обзнаниле, чврсто стоје на становишту да без признавања Косова Србија неће моћи да уђе у ЕУ. А немачка канцеларка Ангела Меркел је, заправо, приликом посете Београду отворено указала на контрадикције политике “и Косово и Европска унија”. Проблем је, међутим, у томе што се српски лидери сада питају – о каквом се уопште процесу проширења Европске уније може говорити, када се њени сами темељи тресу. Европа је у таквој кризи да је питање њеног даљег проширења у скорој будућности постало веома неизвесно. Дакле, Европска унија изгубила је доста мотивационог капацитета кад су у питању потенцијалне чланице због кризе која је потреса. А та криза је, притом, још увек млада. Пре две-три године она није имала овако застрашујуће размере, али сада почиње да нагриза и државе-чланице самог језгра Европске уније – видели смо последњих дана да је опасно нарастао и француски дуг; дакле, није захватила само периферију него је стигла у само срце ЕУ. Та криза ће се, без икакве сумње, негативно одразити на перспективу њеног ширења.

Аутор Бранка Тривић

(РСЕ)