Извештај Напредног клуба о политичким правима Срба у региону: Опадање права у Црној Гори, Хрватској и Федерацији БиХ, стагнација у Словенији, Албанији и Северној Македонији и благо побољшање у Мађарској и Румунији

Ван Србије, а у њеном непосредном окружењу живи готово 1,7 милиона Срба, а степен заштите њихових права зависи од земље до земље и креће се од забрињавајуће обесправљености до коректних услова и равноправног статуса.

И зато не чуди што су Срби најболећивији спрам Југославије - не само зато што су је највећим делом стварали својом крвљу, војском и ратним победама већ и што интимно осећају да им је - раштрканим од Вардара до Триглава - она била кровна кућа и да су њеним распадом Срби ван Србије постали пасторчад препуштени доброј (а чешће лошој) вољи господара нових државица и њихових тежњи да се идентитетски остваре, често и на рачун права Срба. У том смислу говори и једанаести годишњи извештај о политичким правима српског народа у региону (2018/2019) Напредног клуба, политичког удружења на чијем челу је историчар Чедомир Антић. Извештај показује наставак континуираног опадања политичких права српског народа у Црној Гори, Хрватској, Федерацији БиХ и територији Косово/УНМИК, као и стагнацију права у Словенији, Албанији и Северној Македонији, док је политички статус српског народа у Мађарској и Румунији у складу са постојећим законима тих држава који регулишу питање мањина и бележи благо побољшање.

Осим дефицита политичких права, главни проблеми нашег народа у региону су прогон српског језика и ћирилице, притисци на Српску православну цркву, недостатак квалитетног информисања и медија на српском језику, мали број деце обухваћен образовањем на српском језику, дискриминација при запошљавању у јавном сектору и државној управи, економска угроженост и недовољна средства која се издвајају за српске организације...

И није само проблем Срба у региону недостатак воље држава и власти ових земаља да им на адекватан начин изађу у сусрет, већ је за то добрим делом крива и матица. Република Србија, наиме, нема сталну и јасну политику ни стратегију према српском народу у региону, а однос према нашем народу, како се наводи у Извештају Напредног клуба, често је себичан, партијски мотивисан и посвећен личној популарности политичара.

"Република Србија је пре неколико година укинула установе које су се старале о правима српског народа у региону и везама отаџбине са заграничним српским земљама и углавном занемарује или политички злоупотребљава српски народ у региону, нарочито на примеру Републике Српске, Северне Македоније, Црне Горе, Словеније, Косова/Унмик. Иако нема сталну политику, Србија је показала одређену активност и одговорност у случају Хрватске – посебно у вези с изборима за Европски парламент - и организовања заједничке српске листе у Федерацији БиХ. Оба ова настојања нису имала успеха", закључује се у Извештају Напредног клуба.

Уз помоћ овог извештаја и према подацима Савеза Срба у региону покушали смо да склопимо мозаик положаја српског народа у земљама региона, употпуњујући га ауторским текстовима људи који су на најнепосреднији начин укључени у проблем овог дела српске дијаспоре.

У Црној Гори, где би, историјски и традиционално гледано, требало бити најмање проблема, ситуација за српски народ није нимало весела. На делу је снажна дискриминација српског народа и угрожавање његових основних права. По последњем попису становништва тамо српским језиком говори највећи проценат грађана ове државе, али он у Уставу није службени, већ се третира као језик другог реда. Та ситуација се директно одразила и на образовни систем, а српски језик је практично избачен из школа, наставних планова и програма.

Подаци Владе Црне Горе показују да су Срби дискриминисани и приликом запошљавања, тако да се у државном апарату проценат запослених грађана српске националности креће око седам одсто, у неким министарствима, јавним предузећима и полицији проценат Срба је испод два одсто или их уопште нема. Кршења права српског народа бележе се и на пољу културе где су српски писци и ствараоци маргинализовани.

У школским програмима и уџбеницима историје у Црној Гори Срби се третирају као једини кривци за сва негативна дешавања на простору бивше Југославије у 20. веку. Током претходне године су као епилог фарсичног судског процеса квалификованог као "државни удар" на вишегодишње казне затвора осуђени лидери Демократског фронта, највећег савеза српских странака (Андрија Мандић и Милан Кнежевић), а у септембру су након комуналног инцидента привођени функционери Праве Црне Горе и том приликом је лидер ове странке Марко Милачић повређен од полиције. Велики је притисак и на Српску православну цркву, који је кулминирао усвајањем Закона о слободи вероисповести, који отвара врата национализацији и подржављењу непокретне имовине СПЦ.

Ако изузмемо политички простор Републике Српске - која је и сама мета организованих настојања дела власти БиХ и одређених међународних фактора (ЕУ, САД) да јој се смање надлежности, октроише, па на крају и укине аутономија - српски народ у Федерацији БиХ не ужива сва уставна и законска права која му припадају и у приличној мери је политички и економски обесправљен.

У Федерацији БиХ је пре рата живело око 600.000 Срба или 22 одсто, а према попису становништва из 2013. године званично живи 56.000 Срба или свега 2,5 одсто становништва овог ентитета. Преостали Срби у Федерацији налазе се пред нестанком, што потврђује процена појединих удружења да их у овом ентитету нема ни 40.000 и њихов број се стално смањује. Бројне чињенице показују да власти у Федерацији БиХ од завршетка рата спроводе политику запостављања и нестанка Срба. Преосталим Србима у Федерацији БиХ се систематски крше права на запошљавање у јавном сектору, учење српског језика и ћирилице, повратак отете и узурпиране имовине, на обнову порушених кућа.

Иако у Хрватској Срби званично уживају висок ниво мањинских права, суочавају се са системском дискриминацијом од надлежних државних органа, нарочито у делу законодавства. Тако до краја нису примењени Ердутски споразум и Уставни закон о правима националних мањина, а приметно је повећање броја етнички мотивисаних инцидената.

Поред кампања мржње у медијима, сваке године се погоршавају права прогнаних и преосталог српског становништва, а ове године је најављен закон према коме ће у напуштеним српским селима бити систематски срушена гробља. Срби не могу да поврате своја имовинска, стечена и статусна права. Хрватска не поштује Уставни закон о правима националних мањина из 2002. године који Србима гарантује пропорционалну заступљености при запошљавању и службену употребу српског језика и ћирилице и готово ништа не чини да покрене еконономски развој на крајишком подручју, што има за последицу исељавање српских повратника - око 80 села и заселака и даље нема струју.

Срби у Словенији су најбројнија мањинска национална заједница, али нису признати као национална мањина. Због тога Срби у Словенији нису у могућности да остварују колективна мањинска права, тј. нису као колективитет представљен у словеначком парламенту. Поред тога, српски језик није признат као мањински језик, нема медија и наставе у школама на српском језику итд. Срби траже да им се признају иста права која имају Словенци у Србији јер садашњи статус отвара пут ка њиховој асимилацији.

Ни Србима у Републици Северној Македонији не цветају руже. На власти је коалиција која је, између осталог, заснована и на негативном односу према српском наслеђу у тој земљи, па се тако македонско-албанске разлике превазилазе тврдњама да су два народа били жртве наводног геноцида који је спровела Србија. Српски народ не ужива верске слободе, забрањена је његова канонски призната црква. Један од великих проблема је школство и информисање на српском језику, мада се ту ствари померају у позитивном правцу.

У Северној Македонији постоје три основне школе у којима се настава изводи на српском језику (Стари Нагоричан, Табановци и Кучевиште), а поново је уведена могућност да се у свакој школи српски језик и култура изучава као изборни предмет у трећем разреду основне школе, али проблем је адекватан наставнички кадар. Што се тиче информисања на матерњем језику, постоји емисија на српском језику "Видик", која се емитује три пута недељно у трајању од 30 минута на јавном сервису.

Положај Срба у Албанији је трагичан иако се ради о заједници чији се број процењује између 30.000 и 40.000 људи, али се на последњем попису становништва у овој земљи 2011. године свега 155 лица изјаснило да су Срби што је последица стогодишње албанизације и асимилације. Срби су окупљени у три удружења: "Морача Розафа", "Св. Јован Владимир" и "Јединство" из Фиера, које окупља Србе исламске вероисповести. Албанија није омогућила да Срби имају школе на српском језику, јер је прописала ригорозне услове за оснивање школа националних мањина.

Могло би се рећи да су права Срба у Румунији, који су махом насељени у четири жупаније у Банату, на високом нивоу. По узору на европско законодавство, остварење колективних права Срба, као и других националних мањина у Румунији законски је регулисано Декларацијом о националним мањинама, која гарантује заштиту мањина од било ког облика дискриминације, насилне асимилације или сегрегације и остваривање права попут права на образовање на матерњем језику, верског и моралног образовања деце припадника мањина. Између осталог, Дом посланика Парламента Румуније усвојио је у априла прошле године законски нацрт "Дан Светог Саве", чиме је 27. јануар постао законски признат као празник српске мањине у Румунији.

Срби су у Румунији прилично добро интегрисани у државне институције. Учешће Срба у политичком и институционалном животу на локалном нивоу се одвија путем политичких странака чији су чланови наши сународници и путем Савеза Срба у Румунији, кровне српске организације. С обзиром да Срби нису организовани у посебну политичку странку која би заступала њихове интересе, ту функцију обавља Савез чије је седиште у Темишвару, а Срби у Румунији имају и свој Дан српског језика, установљен законом Парламента Румуније. Румунска држава финансијски подржава активности српске заједнице. Верске слободе су загарантоване свим Србима, а Темишварска епархија Српске православне цркве је званично призната вероисповест у Румунији и ужива сва законска права и слободе.

Може се рећи да и у Мађарској Срби уживају респектабилна права. Према попису из 2011. године, у Мађарској живи више од 10.000 Срба, што их сврстава на шесто место по бројности од званично тринаест правно признатих националних и етничких мањина које живе у Мађарској. Од тог броја, њих 7.210 изјаснили су се као Срби по критеријуму националности, док су се остали изјаснили као Срби на основу коришћења српског језика и других критеријума који утичу на национално оптирање. Срби у Мађарској су добро организовани и поред Будимпеште живе у деветнаест жупанија. Српска заједница спада у ред најобразованијих мањина у Мађарској, а један од акутних проблема представља смањење броја Срба у руралним срединама.

Упркос узлазном тренду положаја Срба у Мађарској у последњих неколико година, постоје одређене мањкавости у погледу званичне политике Београда према Србима у Мађарској, која представља део неадекватно формулисане опште државне политике према Србима у региону и дијаспори. Имајући у виду колика су улагања мађарске државе у мађарску националну мањину у Србији, помоћ наше државе српској заједници у Мађарској је минимална, а један од озбиљнијих проблема представља отежан поступак за добијање српског држављанства.

Питање положаја Срба у региону треба да се дефинише као једно од најважнијих државних и националних питања, а Србија треба да активном политиком и свим политичким, дипломатским и демократским средствима помогне опстанак српског народа у региону и да инсистира на поштовању његових људских и националних права, каже Миодраг Линта, председник Савеза Срба из региона.

Питање српског језика, који су вучје раскомадали на нове језике, једно је од суштинскијих. Шта се догађа на том плану, колико обесмишљавање, вулгаризација језика штети идентитету нашег народа?

- Један од начина превазилажења наведеног проблема јесте израда јединственог Српског буквара за децу у дијаспори и региону у сарадњи са Матицом српском, Српском књижевном задругом и другим релевантним националним институцијама.

Шта би требало, шта може да предузме, а шта предузима матична држава да помогне нашем народу у овим земљама?

- Потребно да се оснује посебна државна институција, тј. министарство за Србе у региону које би се свакодневно бавило решавањем проблема и предузимало конкретне мере и активности с циљем очувања националног и културног идентитета Срба у осам држава региона.

Имамо и перверзну ситуацију да и на сопственој територији и у оквиру сопствене државе један део нашег народа – онај на Косову - буде угрожен. Каква му је перспектива?

- Србима на Косову и Метохији свакодневно су угрожена основна људска права на живот, кретање, имовину, припадност својој етничкој и верској заједници. Срби се и даље застрашују и подстичу на исељавање са Косова и Метохије и протерани се одвраћају да се врате на своја огњишта. У претходној години извршено је око 70 етнички мотивисаних напада на Србе. Албанци настоје да у потпуности узурпирају и фалсификују српску историју, као и да избришу сваки траг вековног присуства Срба на подручју Косова и Метохије. Потребно је инсистирати на поштовању основних људских права Срба на Косову и Метохији и активно се залагати за повратак отетих и узурпираних имовинских и стечених права.

Постоји начин како се пише историја српских држава. Политика подразумјева све и свашта, али историја Црне Горе подразумјева само оно што је њен начин и дух: вјекови у којима се међу овим врлетима, брусио дијамант српске слободе, најсјајније засијао, усред Његуша, Његошем.

И док су се краљеви повремено свађали, Никола и Милан, Никола и Петар, Никола и Александар, нико од њих, па ни њима потчињени, никада, ни у примисли није довео у питање оно несумњиво, да су Црногорци Срби. И то је најсјајније засијало Његошем: "Србин српском роду своме ово дјелце посвећује...", пише он у "Пустињаку цетињском". Оно што никада нико није довео у питање довео је лажни цар Мило Ђукановић, са својом страном свитом: Црногорци нису Срби. Од тада су Срби, најдржавотворнији народ ове државе, њени непријатељи.

Данашња грађанска Црна Гора подсјећа на самоуправно предузеће из социјалистичких времена. Тамо гдје нема поштовања за државотворни народ, тамо гдје се он понижава и поништава, гдје је држава свачија и ничија, тамо је и приватни интерес уздигнут изнад јавног, тамо нема колективне свијести, тамо нема ни историје.

Дневна политика коју сујетне клептократе у Црној Гори називају историјом није ништа вриједно памћења, поготово не историјског. Злоупотреба Срба деценијама је основни рецепт за успјех у црногорској политици како у власти, тако и у опозицији. Мило Ђукановић је дошао на власт предводећи црногорске Србе у ратовима. Затим је учврстио власт сатанизујући Србе као неконструктиван рушилачки фактор. Црногорска опозиција је опет својим радом одржавала Србе у друштвеном гету како би обезбједила своју снагу и политичке интересе. Срби не смију бити дио ових игара у Црној Гори. Хетерогени и без визије не личимо на народ.

Међутим, Црној Гори се у дане Божића догодио Васкрс. Покуљало је све оно деценијама потиснуто и потискивано, гажено и мучено, сабијано у ћошкове и тамнице Државе и Бића. Систематски и плански свим силама сакривано и прикривано Титом и Милом, васкрсло је.

Операција расрбљавања и расправослављења Његошеве Црне Горе траје и даље, али данас је анестезија престала. Боли, али схватили смо шта раде. И пробудили се.

Оно што их данас мучи док нас гледају како ходамо јесу наша подигнута три прста. Три прста светог тројства, три прста којима се крстимо, три света прста у која стаје сва ћирилична народност.

Покушавају да сломе та три прста као да се они такви могу сломити. Дижу руке равнодушно, руке које не значе ништа, као када су изгласали не-Закон. Нишанећи један наш прст, пуцали су у владику Јоаникија. У нади да ломе други од три прста, пендреком су ломили трбух владике Методија. Припријетили су трећем, митрополиту Амфилохију. Изненадио их је народ расут по улицама, који се не плаши кациге и штита. Изненадио их је народ са три прста јер их подсјећа да су једном са три прста и они пошли. Тим сјећањем су сами себе изненадили, а сјетиће се да са подигнута три прста ми и њих дозивамо. Бог нас је погледао и помогао нам, али сада и ми морамо њему: јасном стратегијом, мудрим планом, хитном координацијом и одлучношћу.

Опозиција, какви год да смо, мора у данима који долазе хитно сјести и договорити се, направити план и кренути у акцију са наше свјетовне стране, скупа са свим слободним дјеловима друштва.

Нема простора овдје за партијске боје, за сујете, изговоре, оправдања. Само простора за мудрост да се одупремо, у име предака, а за наше потомке.

Срби у Федерацији БиХ живе и проживљавају посљедице колективне стигме бачене на читав српски народ, најслободарскији и најантифашистички у Европи. Посљедице покушаја набацивања колективне кривице за посљедњи рат трпе колико и грађани Хрватске који се још, упркос свему, изјашњавају као Срби. Не тако давно су Загрепчани, Осјечани и други ишли на судове да докажу како нису Срби, мијењали презимена и документе како би остварили каква–таква грађанска и људска права, добили посао или задржали друштвени статус. Најјачи притисак на Србе, па и на оне у Федерацији, врши се тако да се настоји увести вербални деликт, да се озакони назив "геноцид" за масакр мушкараца у Сребреници и чињеницом да за смрт хиљада дјеце, жена, стараца и мушкараца у Подрињу, вишегодишњи злочин извршен под заштитом снага УН-а још нико није одговарао. Намјера је, наиме, да се за употребу ријечи "масакр" или "ратни злочин" за велико страдање Бошњака Сребренице кажњава вишегодишњим затвором!

Срби ван Србије и Републике Српске би били задовољни само дијелом права која уживају Бошњаци и Хрвати у Србији или Републици Српској. На примјер, Федерација БиХ нема ниједну школу на српском језику. Бошњачки и хрватски у Српској и Србији су заступљени у свим мјестима гдје има хрватске или бошњачке дјеце, чак словачке или мађарске, било које која нису мали Срби. Упркос томе, стално се прича о културној и физичкој угрожености "других" у Републици Српској. У Сарајеву, гдје је више него трећина становништва била српске националности, немогуће је скупити пун комби дјеце која би похађала православни вјеронаук у Српској, у Палама или у Лукавици. Срби у Федерацији, за разлику од Бошњака и Хрвата у Српској, немају права ни на аутентичне српске представнике у власти. Србима у Федерацији представнике бирају странке друга два народа. Додуше, по истом моделу су Бошњаци Хрватима изабрали представника у врху БиХ... Бошњаци чак искориштавају могућност да се изјасне као Срби и тако добију српско мјесто у полицији, тако да је Срба полицајаца који се зову Ахмет, Мухамед, Елведин... пуно у Федералној, Државној и кантоналним полицијама. А у Федерацији има петнаестак полиција, у Републици Српској једна у којој нема Срба који се изјашњавају као Бошњаци.

Срби у Федерацији, за разлику од осталих народа у Српској, углавном живе од земље коју им још нису отели. Живе тешко, а ако некога од несрба питате зашто Срби у Федерацији живе тешко, рећи ће вам да сви у БиХ живе тешко. Можда Роми живе теже и имају мање права. Власти на нивоу БиХ и Федерације посједују извјестан број Срба који се труде да се ничим не види да су Срби. Масакр у Сребреници зову геноцидом и стално се извињавају у име српског народа. Двојица људи су Србима у Федерацији вратили колико–толико достојанства, показали им да се не морају стално некоме извињавати. То су преосвештени господин владика Григорије и Милорад Додик. Та двојица људи су се без страха супротставили предрасудама и стали испред свог народа кад је био најрањивији и најпогаженији, кад је том народу пријетио јарам кривице и тихи нестанак из ових крајева. Додик трпи санкције због тога, а преосвештени владика сад је у Њемачкој. Ваљда је тако код бројем малих народа, морају се ослонити на појединце кад већ не могу да се одбране од свјетске силе и незаслужених предрасуда.

Према посљедњем попису становништва из 2011. године, Срба у Републици Хрватској има 186.633 или 4,36 одсто. Срби су једна од 22 националне мањине побројане у Уставу Републике Хрватске који прописује да се гарантира равноправност припадницима свих националних мањина, као и слобода изражавања националне припадности, слободно служење својим језиком и писмом и културна аутономија. Уставним законом о правима националних мањина утврђен је сет права који гарантира равноправност и штити сва права Срба као мањине. Република Хрватска је још 1997. при ратификацији Европске повеље о регионалним или мањинским језицима дала изјаву да ће штитити, промицати и потицати употребу, између осталог, и српског језика.

Потписивањем Уговора о приступању ЕУ Република Хрватска се између осталог обавезала да ће наставити јачати заштиту мањина кроз дјелотворну проведбу Уставног закона о правима националних мањина, те рјешавати сва отворена питања на подручју повратка избјеглица.

Уласком Хрватске у ЕУ напредак није постигнут, управо супротно, у једном периоду су права дошла у опасност од озбиљне регресије. Буђењем и јачањем десних националистичких и клерикалних слојева друштва покрећу се велике антимањинске или отворене антисрпске кампање као што је 2013. била кампања за прикупљање потписа ради расписивања референдума којим би се онемогућила употреба српског језика и ћириличног писма, али и осталих мањинских језика у већем броју градова и опћина. Прикупљено је скоро 600.000 потписа. На крају референдум није расписан само зато што је Уставни суд донио одлуку којом је утврдио да референдумско питање није у складу с Уставом Републике Хрватске. Други сличан покушај је покренут 2018, када се покушао ограничити мандат заступника мањина у одлучивању и смањити њихов број у парламенту, циљајући првенствено на Србе који од 2003. имају право на три мјеста. Покушај је пропао јер није прикупљен довољан број потписа.

На положај Срба у хрватском друштву још највише утјече став власти према Србима. Како су Срби од 1991. мањина, нису имали изграђене организације као неке од "старих" мањина (Талијани, Чеси). Изградња је морала почети испочетка, обновљене су неке организације које су постојале, па су забрањене, попут СПД "Привредника" и СКД "Просвјете", а основане су и нове. Главне институције српске заједнице у Хрватској, основане 1997. године, Српско народно вијеће и Заједничко вијеће опћина су још у фази изградње, њихов статус још није ријешен на задовољавајући начин.

Срби у Републици Северној Македонији (РСМ), иначе у сталном осипању и расрбљавању, живе тако да се то своди на пуко преживљавање, одржање. У 21. веку, у доброј мери заборављени од матице, разуђени политичким поделама, Срби живе ускраћени за многа грађанска права.

Сурове су чињенице. Срби су без права на школовање на матерњем језику, на културу, информисање... Као својеврсне жртве одуженог црквеног раскола у Македонији, који траје деценијама, овдашњи Срби су једини народ у савременој Европи без права на слободу вероисповести.

Школску наставу на српском језику тренутно похађа 170 школараца. У одељењима са наставом на српском у три основне школе у Старом Нагоричану, Табановцу и Кучевишту. А према подацима последњег пописа становништва из 2002. регистровано је нешто више од 35.000 Срба или 1,7 одсто од укупно 2,2 милиона житеља Северне Македоније. Ето колико Срба даје своје деце да се образују на матерњем језику. Од ове школске године, додуше, поново је уведена могућност да се у свим школама у земљи где постоји интерес, изучава изборни предмет Језик и култура Срба, почев од трећег разреда. Но, спровођење овог права још је на чекању.

У политичком животу Срби су таоци "обрачуна" за (не)приклањање унутар македонског страначког блока, посебно међу водећим странкама владајућих социјалдемократа (СДСМ) и опозиционе ВМРО-ДПМНЕ... На политичкој сцени тренутно су три странке – Српска странка у Македонији, у коалицији са владајућим СДСМ, у којој је и Српска напредна странка, и Демократска партија Срба у блоку са ВМРО-ДПМНЕ. Ипак, велики број Срба у овој земљи пројугословенских опредељења по инерцији доживљава СДСМ као просрпску странку и поклања јој поверење на изборима. Онај други располућени део везан за једну од странака Срба у коалицији са ВМРО-ДПМНЕ, и као и "први", у крајњим рачуницама губи се у лавиринту политичке пијаце.

Када је реч о култури и информисању, на Јавном информативном сервису МРТВ већ две и по деценије формално иде емисија на српском језику "Видик". Емитује се три пута недељно у трајању од 30 минута. Постоје и три интернет портала на српском језику. СПОНА још од 2006, затим видео-портал СРБТЕЛ и однедавно Срби.мк, страначки портал под капом ДПСМ. У склопу Српског културно информативног центра СПОНА из Скопља портал www.срби.орг.мк ажурно је у функцији деценију и по, али без икакве институционалне подршке ни матице Србије нити Македоније. Центар у континуитету одржава богату и разноврсну културно-информативну делатност, све у циљу афирмације српског језика, културе, духовне историјске баштине, религије, одржања српског идентитета међу нашим сународницима.

Унутар програмских активности само у минулом полугођу реализовано је сијасет активности, а да од матице нису завредиле макар минимум подршке. Неке пројекте помогао је Град Скопље. Али из матице скоро ништа. Рецимо, руководство центра СПОНА одрекло се средстава од 900 евра додељених из Управе за дијаспору и Србе у региону, ресорног Министарства спољних послова Србије, за обележавање манифестације Дани српске културе у Скопљу. То је класичан пример задовољења форме без објективног сагледавања потреба, континуираног деловања и рада организације.