Ирина Лебедева: Либија и формула наранџастих револуција

Формула наранџастих преврата гласи: не треба се трудити да управљамо земљом, довољно је само управљати њеним вођама

Либија: док се лифт не врати по Русију

Прошла недеља унела је корекцију у развој сценарија атлантиста „светске заједнице“, светских медија и социјалних мрежа које су пропагирале информацију о скором свргавању „крвавог диктатора“ Гадафија и победе „демократске опозиције“ у Либији. Генерални секретар НАТО-а, Андерс Фог Расмусен, изјавио је да је НАТО „спреман да дејствује„ и да су савезници сагласни са три „водећа„ принципа, који се тичу умешаности НАТО-а у Либији: постоји „потреба“ за умешаност, „јасан правни мандат“ и „подршка региона“.

Сличан сценарио био је размотрен на ванредном самиту савета ЕУ. Без обзира на ултиматум завршног саопштења, по свему судећи припремљеног раније, који се заснивао се на томе да „пуковник Гадафи треба моментално да оде са власти“, догађаји који треба да обезбеде испуњење тог ултиматума нису усаглашени. Остале су недовршене широко распростањене чињенице у виду сентенци, о томе да је Гадафи „изгубио легитимитет“ и не сматра се више одговорним лицем за преговоре са Европском Унијом. Европска унија поздравља и подржава привремени национални савет, чија је база у Бенгазију, кога они сматрају одговорним за политичке преговоре. Али, посебно двосмислено су изгледали одломци који су прописивали да је министар спољних послова Немачке, Гвидо Вестервеле, још пре самита ЕУ изразио сумњу у то да дојучерашњи саучесници Гадафија могу да представљају „легитимне“ преговараче, а премијер Луксембурга, Жан Клод Јункер, коментаришући текст саопштења, рекао је новинарима, да решења које очекују Европљани треба да се доносе на самитима, а не „дан раније“.

Председавајућа Европском Унијом – Француска, на челу са Николом Саркозијем, једногласно је званично признала „легитимним“ такозвани „привремени национални савет“ у Бенгазију, а планови француског председника и енглеског премијера нису наишли на подршку, а самим тим нису били ни прокоментарисани у тексту саопштења. Тим поводом Врховни преставник ЕУ за спољне послове, Кетрин Ештон, морала је да се клони директних питања новинара.

Гест француског председника, који је пожурио да призна легитимитет дојучерашњих присталица Гадафија, који су се прогласили за „представнике либијског народа“, париски колумнисти су назвали „екстравагантним“, иако то решење, као и предлог Саркозија да се пређе са речи на „циљано бомбардовање“ Либије, заслужује друге дефиниције. Нови либијски „легитимисти“ су у ствари бивши – бивши министар за планирање у администрацији Гадафија, Махмуд Жебрил, и бивши амбасадор у Индији, Али Ал Есави - уочи свега довео их је у ЕУ у Стразбур, а затим у Париз и Брисел, бивши премијер Белгије, Ги Верхофстад. Тај бриселски политичар, члан Билдербершког клуба, представља у Европарламенту „либералну групу“, познату по лобирању за идеје „глобалног управљања“ и „отвореног друштва“ Џорџа Сороша, а сам Сорош је активни учесник свих последњих „наранџастих револуција“, које су модериране преко Међународне кризне групе, МКГ (International Crisis Group, ICG), коју он сам и финансира. Тај „централни мозак“ чија је база у Бриселу, дејствује у 60 држава света, има међу својим члановима „агенте промена“, „чуваре балканизације“ и „глобалног управљања“ са светским именима, укључујући Збигњева Бжежинског. Препоруке Међународне кризне групе могу се проучити у пракси државних преврата у земљама бившег СССР-а. Недавно је Међународна кризна група дала и детаљне препоруке по питању Киргизије. „Кризни комитет“ формиран је као „привремени национални савет“ у Либији, такође подстакнут препорукама Међународне кризне групе.

У Стразбуру и Бриселу либијски „преговарачи“ затражили су од запада војну помоћ. Међународна кризна група је иступила као подносилац ултиматума о моменталној оставци Гадафија. „Ултиматум“ је био објављен у светским медијима првих дана „револуције“, када су новинари, који се нису одмах оријентисали, још увек спомињали у својим репортажама обешене, мучене или заробљене представнике закона од стране „побуњеника“ у Либији, нападе „револуционара“ на складишта са муницијом, криминалце и терористе пуштене из затвора који су организовали крваве бахалије на истоку земље. Догађаји у Либији подсетили су на последњу „киргијску“ варијанту смене власти. И у једном и у другом случају „револуције“ су се из скривено-наранџастих претварале у отворене државне преврате.

Европска унија и НАТО, развијајући ирачко-југословенски сценарио, практично се нису бринули о легализацији преврата у Либији, предлажући и осталима да се растану са остацима међународног права. Можемо ли да замислимо да званични представници водећих држава света отворено расуђују о „војној помоћи“ непознатим побуњеницима у страној држави, а истовремено уводе строги ембарго на испоруку свих врста наоружања влади те државе? Додаћемо да истовремено са ембаргом на оружје „светска јавност“ на челу са ЕУ у моменту преговора са „преговарачима“ је већ увела нове санкције против Гадафијевог режима, фокусирајући се на рушење 5 кључних структура либијске економије, укључујући и либијска инвестициона овлашћења (Libyan Investment Authority, LIA), либијску централну банку. LIA-структура, преко које Либија инвестира своја примања од нафте у иностранству – располаже знатним средствима у италијанској банци Uni Credit и у италијанском машинско-грађевинском холдингу Finmeccianica (један од водећих светских лидера у изградњи хеликоптера и европски лидер у области космичких услуга и радио електронике).

Увођење нових санкција (фактички пљачкање туђе земље) предлагало се 11. марта на ванредном самиту Савета ЕУ. Дан раније, на ванредној седници министара одбране НАТО-а, Андерс Фог Расмусен, објавио је да је договорено да се увећа присуство војно-поморских снага НАТО-а у централном Средоземном мору, а остали војни бродови ће помагати у квалитетном истраживању и мониторгу, укључујући аспекте који се тичу ембарга на оружје.

Линкови УН већ су преведени као анарионизми. Као потпуно разумно, приметио је и сам Гадафи, мандат УН регулише конфликте међу државама, а не унутар неке земље. Уколико то, онда, није војно мешање у циљу разоружања суверене државе, може ли се окарактерисати као притисак без преседана на Либију од стране „светске заједнице“? Или је то глобални напад на државу и њене ресурсе, укључујући покушај да се замрзну средства која припадају не лично Гадафију него либијском народу?

У том случају, као невољни заштитник пуковника Гадафија, иступио је... директор националне обавештајне службе САД-а, Џејмс Клапер. На седницама сената у одбору оружаних снага, директор националне обавештајне службе објаснио је конгресменима да без обзира на спекулације у медијима или на изјаву Барака Обаме да „Гадафи мора да оде“ – тај исти никуда не намерава да оде. „Ја сматрам, - изјавио је Џејмс Клапер, - да ће у коначном обрачуну режим Гадафија победити... режим има више логистичких ресурса, има две специјалне војне бригаде, које су веома одане Гадафију и бориће се до самог краја... снаге режима су добро опремљене, укључујући противваздушну одбрану, артиљерију, тенкове, механизацију...“. Џејмс Клапер је довео у сумњу и ефективност увођења такве мере као што је затварање ваздушног простора над Либијом у присуству Гадафијеве велике и значајне ескадриле хеликоптера. Војни успеси либијске државне војске последњих дана су потврдили тачност тврдње директора обавештајне службе САД-а, па су светски медији постали обазривији у ширењу дезинформација.

Без обзира на то, изјаве Џејмса Клапера скоро су га коштале каријере. Сенатор – републиканац Линдсеј Грејaм из Одбора оружаних снага напао је директора обавештајне службе са жестоком критиком и претњама о отказу. У узнемиреној изјави сенатора коју су пренели сви амерички канали говорило се да иако је Џејмс Клапер у праву, његова изјава не иде у прилог интересима америчке националне обавештајне службе и компликују ситуацију за „Гадафијеве опозиционаре“. Тражећи оставку директора националне обавештајне службе сенатор му је напоменуо за још једну његову изјаву на тој седници. Испоставило се да је у исто време када су Џо Бајден и његови партнери, са којима је преговарао у Москви, са оптимизмом говорили о успесима „обнове руско-америчких односа“, у Вашингтону су још једном потврдили да Русију сматрају основном претњом. Одговарајући на питање које земље на првом месту представљају претњу Америци, директор Националне службе безбедности САД-а, одговорио је „Русија и Кина“. А шта је са Ираном, Северном Корејом? – забринули су се сенатори. Клапер је објаснио: по својим војно-стратешким могућностима те земље не претстављају претњу за САД. Уследила су збуњујућа и прецизна питања једна за другим. На питања о Ирану Клапер је одлучио да одговори на затвореној седници, а о Русији је прокоментарисао да се његова схватања тичу могућности, али не и намере, он сматра да војних намера Русија нема и да се руска претња смањила у односу на кинеску, после потписивања споразума СНВ-3. Са том истом непосредношћу одговорио је и на питање председника одбора оружаних снага Карла Левина, може ли се са тачке гледишта војне моћи исто тако говорити и о претњи коју САД представља за друге државе. Наравно, одговора са „да“ Џејмса Клапера изазвао је скоро панику код америчких сенатора и постало је нови повод за напад на ветеране обавештајне службе.

Касније су се и други амерички сенатори укључили у дискусију о „некомпетентности“ директора Националне обавештајне службе САД-а. Говорећи о Египту и о делима „браће муслимана“ Клапер је изјавио о тој политичкој формацији као „о хетерогеној структури, у многоме светској, која је избегавала насиље“ чиме је и навукао на себе мноштво критике и осуде за „некомпетентност“. Мада је директор Националне обавештајне службе одлично знао о чему говори. Послењих година специјалне јединице САД-а и Велике Британије или организације као што су Међународна кризна група, тесно су сарађивале са „браћом муслиманима“, и доводиле до њихових укључења у политички спектар новог „демократског“ Блиског Истока, укључујући у „Братство“ своје „лидере“ и подржавајући их, у чему Џејмс Клапер није погрешио.

По новијим испитивањима „револуције“ у Тунису, Египту и Либији стиче се утисак да се оне међусобно разликују по спремности вођа земаља „захваћених револуцијом“ да уступе место кандидатима који више одговарају „светском друштву“ у оквиру спровођења „ротације кадрова“. Немудра формула наранџастих преврата гласи: не треба се трудити да управљамо земљом, довољно је само управљати њеним вођама. За арапски свет „крвави диктатор“ Гадафи може постати, на неки начин, пример социјалних промена – бесплатно образовање и медицина, 90% писменог становништва, приходи по глави становника могу се упоредити са Норвешком. У последњим закључцима америчких „центара мозгова“ поново се убрзано реанимирају већ заборављене, старе „исламско-фашистичке“ концепције. Казна је жестока – ислам је опасан у било каквом виду да се манифестује, то није толико религија колико идеологија, политички ток који ремети свете основе капитализма. Ислам је синоним социјализма. Уништити нову „хидру социјализма“ планирано је провереним методама, примењујући међусобно искључујуће концепте. Паралелно са проповедима Сороша и Међународне кризне групе о укључењу исламиста у глобални политички спектар, републиканац Питер Кинг, на недавном заседању одбора оружаних снага САД-а, практично је окривио за злочине Ал Каиду у муслиманским општинама у Америци. Његову изјаву о „радикалним муслиманима“ већ су назвали почетком „лова на вештице“ и упоредили су је са седницама 50-их година, за време макартизма, усмереним на утицај комуниста на америчко друштво. Једном речју, на фронту перманентне револуције – нема промена.

Може се схватити да су прави узроци притиска без преседана на вођу либијске социјалистичке џамахирије, баш као некада на Ирак, замена долара коју добијају од нафте за алтернативну валуту, предлог Русији да размести војну базу на либијској територији, и да се чак развије на Блиском Истоку и Северној Африци моћни пољопривредни центар, на тај начин би се заобишли западни спонзори. На неки чудан начин, однос према догађајима у Либији постао је својствен тест не за избор између демократије и ауторитаризма, него за одлуку земаља да делују независно и поштено не излазећи из правних оквира чак и у најсложнијим домаћим и међународним ситуацијама. 21. век те ситуације буквално је изгладио „наранџастим револуцијама“.

А сам пуковник Гадафи је у ексклузивном интервјуу париском „Jоurnal du Dimanche“, напоменуо о претњи Русији у плановима „перманентних револуционара“. Захваљујући нашим тајним службама, - рекао је Гадафи у интервјуу пре само две недеље, - ја знам да су људи Ал Каиде ступили у контакт са Доком Умаровим, који усмерава руски џихад. Ми знамо да ти контакти постоје, и воде се дискусије о томе да би он прво „помогао“ Либији а онда би поново позвао лифт...

Целокупна слика не изгледа ни мало ружичасто, ако се узме у обзир да побуњеници који дејствују у Либији, односно „либијска борбена група“ је формирана уз помоћ неких тајних служби не прекидајући однос са Ал Каидом – све то уопште није плод болесне маште Моамера Гадафија. Али рушилачким одредима који су се формирали средином 90-их година од либијских емиграната који су се борили против совјетске војске у Авганистану, као и њиховим „доброчинитељима“, неће поћи за руком да позову руски лифт на супротну страну.

(Фонд стратешке културе)