Индипендент: Судбина евра - хроника предсказане пропасти

Све учесталија међусобна уцењивања показују како су због евра чланице еврозоне још подељеније, пише Доминик Лосон у британском „Индипенденту“.

Оно што је почело са солидарношћу завршава се са претњама уцењивањем. Сви који су учествовали у пријему Грчке у еврозону знају да је она фризирала буџетске податке да би били у складу са одредбама Мастрихтског уговора о увођењу евра. Али то је мање важно у поређењу са великом мистичном вером у паневропску хармонију успостављену преко заједничке валуте.

Непопустљивим Италијанима је пре тога дозвољено да уђу у евро клуб под истим условима, тако да се постављало питање: зашто да дискриминишемо наше грчке рођаке, потомке твораца демократије?

Међутим, немачка влада је одавно престала да одаје почаст сјају атинске културе и уместо тога неувијено предочава: смањите ваш буџет као што сте обећали или ћете бити избачени из еврозоне – чак и из Европске Уније.

​​Прошле седмице, портпарол коалиције „Сириза“, великог добитника последњих грчких избора, узвратио је да европски министри финансија, предвођени неумољивим немачким Волфгангом Шојблеом, немају другог избора него да омогуће Грчкој следећу траншу од 246 милијарди евра колико износи спасилачки пакет за ову земљу, и то без сагласности Атине за даља резања јавне потрошње. Овај грчки политичар као разлог наводи да “ако ми напустимо еврозону, Италија ће бити следећа на удару финансијских тржишта”.

Другим речима: “Лепу малу валуту сте добили, Волфганг; штета ако јој се било шта деси”.

Евро заиста изгледа као предивна бенигна валута за Немце. Са делотворним паритетом евра у односу на мање конкурентне јужне европске суседе, Немци су остварили огроман трговински вишак унутар еврозоне, на велику радост своје извозне привреде. Међутим, погрешан је став да их због тога други моги унедоглед уцењивати. Ови огромни немачки вишкови су преточени у кредитни бум у остатку еврозоне – и где мислите одакле је дошао већи део ове невероватне суме која је потрошена на спекулативном шпанском тржишту некретнина?

Ситуација је болно слична оној са којом се сада суочава Кина, која је такође настојала да извуче корист као извозник са валутом чија је вредност потцењена. Она је сада изложена великим губицима по основу огромних доларских депозита које је акумулирала.

Предвиђања економиста

Чињеница је да су северноамерички економисти први предвиђали катаклизму евра (не само ми, британски скептици, које су подругљиво називали салонски “антиевропљани”).

Те, 1999. године, када је евро почео да се користи у виртуелној форми, Роберт Мандел са Универзитета Колумбија је добио Нобелову награду за рад о “оптималним валутним зонама”.

Он је истицао да успешна валутна зона захтева потпуну мобилност рада (но, да ли ће Грк отићи да ради у просперитетну Финску када ствари крену лоше у Атини?). Према Манделу, потребно је усклађивање пословних циклуса у целој еврозони (мада је због консолидације немачке економије у претходној деценији, каматна стопа за евро била много нижа него што је то одговарало, на пример, Ирској која је била у успону).

Поврх свега, таква валута захтева неку врсту централне владе која би осигурала фискални трансфер из богатијих делова еврозоне на њену периферију која се суочава са економским недаћама (додуше, Немачка је прихватила заједничку валуту само под условом да неће бити фискалне уније: његи порески обвезници то никада не би подржали и даље не подржавају).

Други нобеловац, покојни економиста Милтон Фридман је то још јасније предочио 1997. године. “Европа је пример неповољне ситуације за заједничку валуту. Она је састављена од различитих нација, које говоре различите језике, са разнородним обичајима, чији грађани осећају много већу лојалност и приврженост својој земљи него заједничком тржишту или идеји Европе”.

Фридман скоро и да није имао потребу да то објасни својим америчким читаоцима. Монетарна унија у САД је успостављена после политичке уније (сасвим супротно у односу на Европу).

План за спасавање

Природно, овакве критике са друге стране Атлантика доживљаване су у Бриселу само као израз страха љубоморног ривала од уједињене Европе у борби за трговинску премоћ.

Еврократија је сматрала да, заиста, “кочија може да се стави испред коња”. Они су желели политичку унију – европску наднационалну државу са валутом која ће бити такмац долару као глобалној резервној валути – али су знали да бирачи у свакој појединачној држави нису били спремни за одрицање од суверенитета својих националних парламената. Стога је била идеја да се уведе заједничка валута, пркосећи и економији и историји, у циљу да се људи осећају “више Европљанима” и, на тај начин, пријемчивији за политичку унију у не тако далекој будућности.

​​Међутим, све учесталије међусобне претње уцењивањем између Грчке и Немачке показале су са шокантном јасноћом да Европска монентарна унија без одговарајуће демократске одговорности, у ствари, води ка томе да су поједине државе још подељеније, уместо да буде обрнуто. На то је, управо, упозоравао 1997. године још један амерички економиста Мартин Фелдстин са Харварда.

Неки од првих поборника овог потпуно неодговорног експеримента предложили су план за спасавање сна о уједињеној Европи.

Бивши председник Европске комисије и главни иницијатор увођења евра, Жак Делор, бивши немачки канцелар Хелмут Шмит и бивши генерални секретар Савета Европе Хавијер Солана – налазе се међу познатим потписницима писма под насловом “Стварајмо Европу из темеља” (bottom-up). Помало је хипокризија да то предлажу људи који су градили технократски модел европских интеграција са врха (top-down).

У сваком случају у овом манифесту се истиче: “Ми, потписници, желимо да обезбедимо простор за деловање европског цивилног друштва… као противтежу хијерархијски устројеној Европи, Европи елита и технократа која сада превладава, која себе сматра одговорном за одређивање судбине грађанства Европе – ако буде потребно, против његове воље”.

Прилагођавајући велики апел председника Џона Кенедија, ови творци садашњег европског система, истичу – без имало ироније – да је њихов “циљ да демократизују националне демократије како би обновили Европу у духу поклича: ‘Немојте питати шта Европа може да уради за вас, већ се запитајте шта ви можете да урадите за Европу!”.

Срећно са тим на улицама Атине.

Приредио: Драган Штављанин

(РСЕ)