Игор Симић: Мутан је одраз Београда у води

Стаза поред Саве, где треба да се гради „Београд на води”, Победник и Калемегдан, представљају мој дом ма где био у иностранству, то је топоним који је, заједно са одрастањем у блоковима, обојио мој карактер. Урбанизам не само што свакодневно утиче психолошки на појединце, већ због миграција у велике градове има директне политичке, економске и психолошке последице. Историја показује да код великих архитектонских подухвата треба запамтити да су важни људи, а не макете.

Древност Сингидунума обавезује власт да размишља неколико миленијума уназад и макар век унапред када доноси одлуке. Уместо тога, одлуке се доносе преко ноћи и преко колена. Ма у реду је то, рекао би премијер или градоначелник, али покажи ти мени три милијарде. То је међународни језик капитала, а посао представника града је да намеру капитала усклади са интересом људи које заступа и да говори њиховим језиком. Зато се питам да ли Синиша Мали представља нас или „Игл хилс”?

Кад неко у предизборној кампањи већ добије цртеж будућег града, без гаранција нуди највредније штo има тј. земљиште, прихвата ад хок промене цртежа, прокламује их у пројекат од националног значајa, стално правећи уступке (од измене прописа о спратности до поклањања пасоша), онда морате да се запитате. Консултујмо здрав разум. Ако вам је иоле стало до себе, у договарању посла борили бисте се да заштите свој интерес, били би неповерљиви и опрезни, питали стручњаке, тражили друге понуде и урадили све да ви дефинишете услове сарадње. Трудили бисте се да не будете веверица. Одговор не могу да буду само радна места за покретање грађевинске индустрије јер је апсурдно ради краткорочног (и дискутабилног) економског добитка правити дугорочне интервенције. Власт ради ад хок са ауторитарним ставом који нити је заслужен нити се активно брани од критика. Једини ауторитет је интерес заједнице... и Победник који све ово мотри.

Истини за вољу, образовани и мало боље стојећи, више не припадају једном граду, већ су мобилни, па немају „свој” град и зато се многи не интересују превише. Надовезујући се на Мануел Кастелсову поделу у „Информационом граду” на становнике света и локалце, Зигмунт Бауман каже: „Eлиту већином, није брига за проблеме ’њиховог града’ само једног места међу многима, пошто су сва таква места и небитна са тачке гледишта сајбер-простора – њиховог истинског дома, макар је тај дом виртуелан”. Најбољи пример тог глобалног путника који је одсечен од локалаца је инвеститор из Емирата којем виртуелне макете на компјутерима цртају људи који не познају Београд. Но, таква је делимично моја раштркана генерација и добар део дијаспоре. Радо ће тетка из Беча послати паре да пијемо кафу у Београду, али јој је контакт само „Скајп”. Велики део оних који су приковани за град једва плаћају рачуне, па им слика „Београда на води” испуњава фантазије о бољем животу.

Фантазије су материјал од којег се праве политички снови, али кораци до остварења су важни да се фантазија не би претворила у ноћну мору. Ако је циљ уређен, европски град, онда не може на сваком кораку да се ради контра процедурама. Промотивним штандом „Саванова” управља приватно лице без конкурса, иако је зелена површина додељена државном предузећу „Београд на води”. „Зеленило”, „Београдводе”, Завод за заштиту споменика и општина Савски венац су у једном дану прихватили захтев за штанд, иако се ради о кафићу. О овоме сам се информисао тако што су ми дали гласило „Не да(ви)мо Београд”. Можда ипак постоје неки који би се активно борили за „свој” град. О ризицима власт не говори отворено: од велике могућности полуизградње до тога да те зграде заличе на Мајами Бич, где солитери ноћу зврје у мраку јер власници ту не живе. Историјат градње инвеститора показује да су то често недовршени, пусти градови-оазе (одсечене целине). Да не говорим како у матичном Дубаију нељудски третирају раднике из Индије, Непала, Пакистана и осталу сиротињу. Лекс специјалис је начин да се из ауторитарне позиције настави наша традиција бркања приватног и јавног интереса.

Мој приговор је прост: позиција моћи мора стално да се правда, да се доказује, аргументује пред стручњацима, слуша савете и не буде осиона, а ако тога нема, нешто је сумњиво. Ауторитарност и полтронство су бренд нашег друштва, а не одговорност, како каже премијер. Где год се окренем видим ауторитарне типове. Увек неки комплексаш од нуле реформише градске културне манифестације, води странку или НВО – нека ситна душа која је одустала од тога да буде човек, па је одлучила да влада другима. Биће нам град онакав какви смо ми себи у одразу воде Саве и Дунава. Да ли у одразу гледамо губитнике, полтроне и бахате или можда ипак видимо Победнике?

(Политика)