Хрватска: Златко Хасанбеговић фаворит за председника ХДЗ-а

У Хрватској траје кандидовање за шефа најутицајније владајуће Хрватске демократске заједнице, који ће на тој позицији заменити Томислава Карамарка, кандидата је, чини се, пуно, а све су, наводно, гласнији захтеви са терена да се на ту функцију кандидује одлазећи министар културе Златко Хасанбеговић.

У анкети једног портала блиског ХДЗ-у, Хасанбеговић је у суботу уверљиво водио испред девет других кандидата за новог шефа странке с готово 50 посто подршке посетилаца портала и има петнаестак посто више гласова од европарламентарца Андреја Пленковића.

Док се одлазећи министар културе и потпредседник ХДЗ-а засад не изјашњава о кандидатури, Хасанбеговићеве идуће потезе са занимањем проматрају и у екстремно десно оријентисаној Хрватској чистој странци права којој је он припадао пре садашњег ангажмана у ХДЗ-у.

"Било би јако добро и за ХДЗ и за државотворну политичку опцију у земљи да се др. Хасанбеговић кандидује, ја га позивам да то учини", каже председник ХЧСП-а Иван Панџа за Слободну Далмацију.

Многооспоравни Хасанбеговић, чију смену с министарске позиције су захтевали хрватска удружења и невладине организације, али и странци, интелектуалци и историчари попут Ефраима Зурофа, за кратко време је поделио хрватску јавност.

Хасанбеговић је члан је такозваног Почасног блајбуршког вода, а активно је учествовао у организацији рефрендума о браку у склопу иницијативе "У име обитељи".

Године 1996. прешао је из Хрватског ослободилачког покрета у Хрватску чисту странку права. По струци је историчар, а јавности је до сада био познат по низу контроверзних изјава о антифашизму, фашизму и НДХ.

Као најконтроверзније остаће упамћене његове изјаве попут оне да је антифашизам флоскула којег нема у Уставу.

Домовински рат је једини у 20. веку у којој су Хрвати изашли као истински побдници и једини темељ на којем треба градити Хрватску. Духови и злодуси прошлости изазиваће стални расцеп и бескрајне дебате. Антифашизам није темељ ове државе већ флоскула која нема утемељење у уставном тексту, не спомиње се нигде ни једном речју у Уставу”, рекао је Хасанбеговић гостујући на ХРТ-у.

Поводом говора тадашњег премијера Зорана Милановића у Јасеновцу 2015. Хасанбеговић је рекао да је "посебно чудна она реченица да је за њега једина хрватска војска у рату хрватски партизани и партизани Хрватске".

То је посебно бизарно, рекао је Хасанбеговић и додаје да остаје нејасно јесу ли то биле две војске и која је разлика.

На питање каква је улога муслимана у стварању и развоју комунистичког друштва, Хасанбеговић одговара: “Ако би закључивали само на основу раширености титоистичког култа у Босни и Херцеговини, идеализације југославенског социјализма, антифашистичке хистерије у којој учествују на први поглед разнородно друштво од мостарскога муфтије и пензионисаних субнороваца, те остарелих ознашких мучитеља и затиратеља ислама, па до млађахних сарајевских антифашистичких комсомолаца случај Тхомпсон), онда би могли установити како су и Маркс, Енгелс и Лењин бошњачког порекла, можда и бегови”.

О Овчари и Сребреници каже да су рефлекс партизанских егзекуција 1945.

Југославенска армија која је провела опсаду и разарање Вуковара и Сарајева баш је она армија којој гори 'вечна ватра' у средишту Сарајева, а која је управо у Титово доба претворена у 'државу у држави' тј. одвојено бољшевичко средиште моћи које је етничку кризу у савезу с великосрпском идеологијом 1991./92. претворило у бруталан рат и агресију".

У том смислу, каже, Овчара и сребреничке егзекуције моделски нису ништа друго већ "умањени рефлекс масовних партизанских егзекуција у лето 1945. када је само у неколико дана на најбруталнији начин, плански и организирано, смакнуто више десетака хиљада поражених комунистичких непријатељ".

Хасанбеговић је рекао и да је из данашње перспективе, НДХ, уз остало, представљала први и последњи покушај државног уозбиљења правашких концепција о католичкомуслиманској симбиози унутар вишеконфесионалне хрватске нације.

"Тај покушај је остварен у промашеној међународној констелацији, а обележен је и недвсмисленом хипотеком злочина, па се може рећи да је усташки пораз означио крај не само једне страначкоидеолошке или војничке формације већ и замисли о Хрватима као сложеној и структурно вишеконфесионалној нацији", рекао је.

Према Хасанбеговићу, Други светски рат у Хрватској се не може посматрати црно-бело, те да је хрватска елита производ титоизма.

"Хрватска политичка и уопштено друштвена елита, посебно она владајућа и друштвено најутицајнија, на различите је начине производ титоизма и југославенског комунизма те је у формативном смислу била и остала прожета његовим вредностима", навео је Хасанбеговић.

Овде, каже, није само реч о емоционалном односу, који би донекле био и разумљив јер се свако од нас тешко растаје с различитим заблудама из прошлости.

"Реч је о дубљем вредносном односу који сваку нашу расправу о прошлости заправо претвара у расправу о хрватској садашњости и будућности", казао је својевремено министар културе у техничкој влади Хрватске, кога део ХДЗ-ова види као најбољег кандидата који би могао да наследи Карамарка.

(Танјуг)