Горан Николић: Економски аспект ентитетизације БиХ

Председник скупштине Републике Српске недавно је рекао да политичко Сарајево не показује превелики интерес за функционисање заједничких институција БИХ. По њему власт у Федерацији БИХ се концентрисала на свој ентитет. Да ли је ово само политичка порука или добар опис тренутног стања? Покушајмо да одговоримо на ово питање третирајући релевантне економске показатеље, јер је битан део приче - новац.

По доступним подацима о буџетима за 2010. удео потрошње на нивоу Уније (државе) БиХ у ГДП РС износио је 7% (мисли се на трећински удео потрошње Уније БиХ), док је удео у јавној потрошњи (консолидованим буџетским расходима) РС износио 17%. Овде треба поменути да се добар део тих пара враћа у РС кроз плате службеника из РС, будући да практично половина буџета Уније БХ иде на плате. Међутим, запослени из РС чине ипак далеко мањи удео од трећинског, колико је приближно њихов удео у ГДП и популацији БИХ. Поред тога, из тих пара се нпр. финансира и војска, док је до пре мање од деценије РС финансирала Војску РС, која је сада интегрисана у оружане снаге БИХ. Када су у питању индиректни порези, односно ПДВ, и њихова расподела даје приближно трећину РС. Према тренутно важећим коефицијентима, утврђеним за први квартал 2012, индиректни приходи се распоређују према следећој формули: Федерација БиХ: 63,1%; РС 33,4%, Брчко Дистрикт 3,5%. Иначе, индиректни порези чине више од 70% укупних прихода ентитета и дистрикта, док се заједничке институције БИХ финансирају искључиво из ПДВ-а.

Имајући у виду да се на нивоу ентитета налази и здравство и пензиони систем, а који се финансирају преко одговарајућих фондова, који формално нису део буџета ентитета, али јесу на нивоу ентитета, јасно је да је и тај значајан фискални издатак (и приход) ван домашаја централне државе. Поред тога, парафискалну потрошњу, опет не на државном нивоу чине и бројна јавна предузећа. На крају локални (и кантонални у ФБИХ) нивои власти имају своје приходе и расходе.

У суштини, на нивоу централне државе налази се релативно мали део овлашћења посматрано и кроз економску призму. Максимално 7% ГДП-а ентитета се прерасподељује преко државног нивоа, што је тек нешто више од око 5%, колико је тај износ био за Државну зајдницу СЦГ. На нивоу САД тај износ је око 20%, а у ЕУ тек нешто преко 1% ГДП, у Србији Републички буџет, заједно са фондовима (ПИО, ''Здравствени''....), чини преко трећине ГДП-а. Дакако, није ниво прерасподеле новца нешто што стриктно одређује ниво децентрализованости једне државе, али не треба потцењивати те податке.

У сваком случају, константна политичка криза у БИХ доводи до релативног економског јачања ентитета. Политички дискурс добио је нови појам: ентитетизација. Ентитетизација са собом носи и затварање ентитета у свој уставни простор, будући да су институције уније БХ неефикасне и споре.

То ипак не значи да већи ниво централизације БиХ није остао циљ доброг дела бошњачке елите. Међутим, можда и амбивалетно понашање према заједничким институцијама указује и на другачије поимање ствари. Оно би се можда могло поједностављено свести на следеће: хајде да се фокусирамо онде где имамо ефективну власт, а то је федерални ниво (ФБИХ). Наиме, могућност да Хрвати и Срби онемогуће Бошњаке да доносе одлуке релативно је мала и своди се на интервенцију уставног суда ФИБХ (повреда националног интереса, коју је, иначе, тешко доказати). Идентичан је случај и у РС. Можда и није чудно да су на две уставно најјаче позиције у БИХ, премијерским фотељама ФБИХ и РС, два веома поуздана (и лојална) сарадника лидера две најјаче партије у БИХ: СДП-а и СНСД-а.

(Блог Б92)