Глас Русије: Ко је коме и колико дужан – Русија балтичким земљама и балтичке земље Русији?

Политика западних држава по балтичком питању традиционално се ослањала на коришћење Литваније, Летоније и Естоније у својству предстраже против Русије. Деценијама се неговала теза о „совјетској окупацији“ балтичких држава 1940. године, иако, у формално-правном смислу, окупације балтичких држава није било. Данас, оне своје "муке" желе да наплате од Русије.

Совјетска војска је ушла на територију Литваније, Естоније и Летоније уз пуну сагласност тадашњих власти. Доказ тога су пактови и уговори о међусобној помоћи потписани између СССР и балтичких република, као и договор команде Црвене Армије и совјетске Војно-морске флоте са командама оружаних снага Естоније и Летоније и владом Литваније.

Ипак, Балтичка скупштина 19. децембра 2004. године донела је резолуцију под називом „О неопходности процене штете, нанесене окупацијом Прибалтика“. У резолуцији се, између осталог, каже да је „окупација нанела огромну штету економији, образовању, култури и интелигенцији балтичких држава, због чега су прибалтичке државе озбиљно заостале од својих европских суседа“. У резолуцији се позивају владе балтичких држава да иницирају преговоре са Русијом и Немачком о компензацији штете, нанете окупацијама.

Да погледамо, по могућности, непристрасно на насталу ситуацију. Почетком `90-их година суседи Литваније су збијали шале на њен рачун, да се током година "окупације" она најбоље припремила за будућу независност. Литванија је имала најбоље путеве у СССР, сопствену нафтну индустрију, одличну луку и савремену атомску електроцентралу. Ипак, већ 1997. године она је од Русије, у својству одштете за последњих 50 година живота у СССР, затражила 286 милијарди долара. Касније сума се смањила на 20 милијарди и, опет, 2011. године повећана на 834 милијарде долара, пошто, како су саопштили у Виљнусу, Русија мора да надокнади Литванији и за затварање атомске станице Ингалински, изграђене у совјетско време и затворене по жељи ЕУ. На први поглед ситуација изгледа парадоксално: Русија (СССР) је изградила Литванији атомску електростаницу, оставила јој је у одличном стању, не тражећи за њу ни један динар – практично је поклонила, док су је Литванци затворили (од државе-извозника струје постали су увозници) и још траже компензацију. Уз то, престоница Литваније, Виљнус, до 1939. године налазила се у саставу Пољске, а једина лика Клајпеда – у рукама Немачке. Захваљујући уласку Црвене Армије на њену територију Виљнус и Клајпеда су били враћени Литванији и још јој придодате југоисточне области, које су раније припадале Белорусији. Да, чудна нека окупација!

Позиција Естоније по питању компензације за „совјетску окупацију“ није била тако активна као Литваније. Ипак, већ 1990. године формирана је комисија при Академији наука Естоније која се бавила проценом штете. Резултат рада комисије била је „Бела књига о губицима, причињеним народу Естоније за време окупација 1940-1941. године“. Према њиховим подацима, у том периоду је настрадало 48 хиљада људи, док је број жртава совјетске окупације достигао 111 хиљада. Господа академици су заједно са стрељаним Естонцима убројили и депортоване, азиланте, као и оне који су умрли од глади и разних врста болести. За све патње овог света криви су били Совјети и за то би Русија требала да плати по 75 хиљада долара за сваког изгубљеног Естонца – око 12 милијарди долара. Наравно, Русија мора да плати и штету нанету екологији земље, као и минималну економску штету од 100 милијарди долара. Претпостављајући да Русија не може да плати тако велику суму председник државне комисије Вело Сало је изјавио: „Нека нам дају на коришћење Новосибирску област одакле можемо током одређеног броја година сећи дрва“, пише Александар Дјуков у својој књизи „Мит о геноциду. Репресије совјетске власти у Естонији 1940-1953“.

Најмање активности у правцу претензија према Русији показује Летонија. 1996. године државна скупштина је усвојила декларацију „О окупацији Летоније“ у којој се не тражи компензација, али се позива међународна заједница да „призна факт окупације Летоније“ и да „помогне у ликвидацији последица окупације политичким и економским путем". 2005. године била је донета још једна декларација „О осуди тоталитарног, комунистичког и окупационог режима СССР у Летонији“. У њему се каже да Русија „као правно-политичка наследница СССР носи моралну, правну и финансијску одговорност за извршене у Летонији злочине против човечности и штету коју су нанели Летонској држави и њеним грађанима за време окупације“. Том приликом, затражено је да се „Летонији и њеним грађанима компензују губици, нанесени против правним акцијама“. Специјална комисија је спремила извештај – директна штета републике у саставу СССР износила је 18 милијарди долара. У њу је ушла еколошка штета, нанета од стране совјетских предузећа и армије, док је индиректна – не достигнути БДП, варирала – да је Летонија остала независна и развијала се истим темпом као и Финска БДП је могао достићи 231 милијарду, док се у поређењу са Аустријом овај показатељ кретао око 277 милијарди, а са Данском 333 милијарде долара.

Наравно, може се отићи мало даље у историју и тада подсетити Литванце, Естонце и Летонце да их је Петар I купио са читавом земљом од шведске краљице Урлике Елеоноре (1688-1741) и дао им слободу. Према 4. тачки Ништадског мира из 1721. године, Петру I „и његовим потомцима и наследницима Руске државе у потпуно неприкосновено вечно владање и сопственост“ предају се Лифландија, Естландија, Ингермандландија и део Карелије са дистриктом. Русија је за „уступљене“ земље Шведској платила 2 милиона јефима, односно, 56 тона сребра. По данашњем курсу 350 миллијарди долара. У то време, то је био годишњи буџет Шведске империје и половина буџета Русије. Значи, и Русија би требала да тражи од балтичких земаља да јој врате новац и плате вишевековну закупнину за коришћење земље?

Подсетимо, председник СССР Михаил Горбачев затражио је у замену за признање Литваније да Русији буде предата лука Клајпеда, коју су добили од СССР, као и исплату 21 милијарде рубаља. О томе је писала Лента.ру у октобру 2011. године на основу откривених извештаја генералног конзула Шведске у Лењинграду Дага Себастијана Алендера. То је само посао, ништа лично.

Соња Бошковић

(Глас Русије)