Глас Русије: Да ли је Србија произвођачко или дужничко друштво?

Идеал о увећању породице и њене имовине заменио је мит о модерном дужничком друштву источно од европског раја

Протекле недеље, српска министарка финансија потписала је нови зајам Србије од 250 милиона евра. Тај новац биће потрошен за краткорочно финансирање све осетнијег државног дефицита. Рок отплате новог дуга комерцијалним банкама, од којих је зајам узет, износи пет година уз годину дана мировања, што у стварности значи само прилику да се још једном удахне мало ваздуха пре новог потонућа у надолазећу плиму буџетског дефицита.

Мало по мало Србија се, према изјавама економских стручњака, приближава зони високе задужености. Неки од њих тврде да је држава већ прекорачила ову границу, с обзиром да се, кажу економисти, БДП који је реално мањи статистички надувава.

Процене говоре да је током ове године укупна задуженост свих јужних Словена дебело премашила 130 милијарди евра. Поређења ради, Југославија је уочи свог распада, почетком деведесетих година прошлог века, дуговала укупно нешто више од 20 милијарди америчких долара.

Медији су пренели да укупан српски дуг, који је реално тешко израчунати, тренутно износи око 34 милијарде евра и да убрзано расте зато што се држава и предузећа због недостатка новца све ужурбаније задужују.

У најави је и руски кредит од око милијарду долара, око три милијарде евра зајма од ММФ-а намењених за стабилизацију девизних резерви, кинески зајам за мост код Борче и најновији зајам Града Београда за завршетак моста код Аде Циганлије од 90 милиона евра.

За разлику од критички настројених економиста, председник Србије Борис Тадић ових дана изразио је извесни оптимизам, рекавши да Србија ипак није презадужена држава, док је министар економије Млађан Динкић, у свом сада већ препознатљивом маниру, смело изјавио да ће до средине следеће деценије извоз Србије надмашити њен увоз.

Финансијска слика Србије, упркос постојаном оптимизму политичара чије се прогнозе о утицају светске економске кризе на Србију још препричавају у вицевима, ипак није перспективна.

Српске финансије следе европски тренд окружења, али тај тренд није нешто што пружа перспективу реалног развоја, него даљег задуживања. Први пут у својој историји, наиме, Србија није произвођачко друштво. Друштво које је некада производило пре свега храну и према моћном суседу, какво је било аустро-угарско царство, наступало као извозно оријентисан трговински партнер, данас има симболичну производњу. Држава зависи од кредита и донација из ЕУ, за које мало ко мисли да на неки начин неће морати да буду враћене. Уколико би се та црна дуговања државе по основу донација једном исказала, дуг Србије знатно би порастао.

Својом производњом и извозом Србија је у XIX веку успевала да избегне готово извесне банкроте државе и да финансира борбу за ослобођење и властиту међународну еманципацију. Финансирала је тада, упркос бројним тешкоћама, чак и неке суседне државе како би побољшала своју војну и политичку позицију.

У време Југославије, држава је бележила запажен извоз. Срби и остали Југословени продавали су пољопривредне производе, наоружање, аутомобиле, одела, телевизоре, ципеле, пољопривредне машине и другу робу. Данас се свако гашење пећи у смедеревској челичани јасно очитава у српском спољнотрговинском билансу.

Стереотип српског домаћина који својим производима излази на тржиште и зарађеном готовином плаћа нова добра, заменио је дух незарађене потрошње праћен неподношљивом лакоћом општег задуживања.

Европски пут Србије, како се у медијима дефинише спољна оријентација земље, до сада је понајмање значио увођење високих западноевропских стандарда у области организације државе, економије и производње, хигијенских навика, саобраћаја, здравствене заштите и других области живота. Он је пре био пут распродаје националних ресурса и тајкунизације најпрофитабилнијих грана привреде.

Шта више, распродају националних ресурса прати права поплава еуфемистичких новотарија у ’језику’ медија. Продаја националних компанија назива се „проналажењем стратешког партнера“, кредитно задуживање је „склапање повољних аранжмана“.

Влада Србије, уместо програма покретања националне производње и државне наплате екстрапрофита од српских олигарха - која данас у Србији звучи отприлике као лет српских космонаута до Марса - недавно је најавила скору продају „Телекома Србија“.

Телеком је компанија са компанијама-ћеркама у Црној Гори и Босни и Херцеговини, која годишње доноси стотине милиона евра добити. Уз јавна предузећа, заједно са Електропривредом Србије, Телеком „Србија“ чини остатак остатка националног „сребрног есцајга“ који је у државној кући преостао после опште распродаје привреде и фактичког губитка Косова и Метохије.

Да ли је „модеран“ дужнички менталитет неконтролисаног трошења незарађеног коначно надвладао? Хоће ли генерације Срба које долазе морати да отплаћују неконтролисану потрошњу данашње Србије?

Будућност српске економије не би требало да лежи у задуживању и потенцијалном дужничком ропству државе и народа. Да би покренула своју економију, Србија мора прво да пробуди своја унутрашња знања, здрав капитал, ресурсе, али и ону осетљиву област живота коју називамо моралом.

Смешно, наиме, звуче изјаве политичара који, позивајући стране компаније да инвестирају у Србију и у њој почну нешто да производе, тим истим компанијама као кеца у инвестиционом рукаву своје политике обећавају слободан приступ великом руском тржишту, уместо квалитета домаћих инвестиционих потенцијала!

Али, власницима компанија на најегзотичнијим рајским „оф шор“ острвима, које данас доминирају српском економијом и политиком, држава није најважнија.

У Србији одавно више није питање шта богати могу да ураде за државу, него шта држава још може да приушти њиховим империјама источно од обећаног европског раја.

Аутор: Бранко Жујовић

(Глас Русије)