Гардијан: Нови светски неред америчке спољне политике

Требала су три председничка мандата за нестанак илузије о јакој нацији и неупитности капитализма.

Мало по мало, готово несвесно, упадали смо у нови светски поредак, у свет у коме ниједна држава није била довољна моћна да би била светска предводница, али је истовремено свака била довољно снажна да онемогући ону другу да то и постане. Повлачење Америке из глобалне игре заправо се може пратити од пада Совјетског Савеза. Две претпоставке биле су фаталне. Једна је била да оно што је неодрживо ипак може опстати. Повест, језик, култура, географија у томе нису играли битну улогу. Схватило се да демократију може растурити и неко из најдаље провинције. Моћна нација умрла је полако и застрашујуће у Ираку и Авганистану. Друга претпоставка, да је дерегулисани, неупитни глобални капитализам природни поредак ствари, умрла је заједно с банком "Лехман Брадерс".

Много од онога што је Џорџ Буш лоше урадио у првом мандату, урадио је и Бил Клинтон, али то није било толико видљиво у Русији Бориса Јелцина, колико је то било очито у Ираку 2003.

Требала су три председничка мандата да се превладају илузије. Ипак, и Барак Обама је послао већи број војника у Авганистан, али одлучио и о повлачењу из те земље. Водство „из сенкее“ политика коју је Обама користио за америчку улогу у Либији, показала се не баш успешном.

Ослобођена Либија је опасније место за Американце, него она под Гадафијем. САД, Британија и Француска још требају појаснити своје односе са срушеним диктаторским режимима у Тунису, Египту и Либији.

Али, западне силе неће изаћи чистих руку ни због своје подршке Саудијској Арабији и Јордану, које не подржавају продемократске протесте у земљама Голфског залива, а чије су базе значајне Вашингтону у случају евентуалног напада на Иран.

Све су то прилично ситне разлике када се буде одлучивало о томе ко би могао бити бољи председник, Барак Обама, или Мит Ромни. Обама има све мање илузија, и битно је другачији од оног Обаме који је имао осећајан и мотивирајући говор у Каиру. Спреман је мењати оно што може и за разлику од својих претходника чак и спремнији употребити и силу, односно беспилотне летелице. Постао је реалиста.

Обама се суочава с републиканским изазивачем који се не замара темама с којима би се требао доста бавити буде ли председник. Ромни је прихватио идеје неоконзервативаца, попут Џона Болтона, Елиота Коена, некадашњих чланова Пројекта за ново америчко столеће, а који су Америку и увалили у збрку у којој се налази данас. Они су одговорни за киксеве које је учинио Ромни током  кампање. Тако је два пута поновио како је Сирија за Иран пут до мора, те је напао саопштења из америчке амбасаде у Каиру (када су од локалних власти тражили адекватнију сигурносну заштиту) и то непосредно пре вести да је амерички амбасадор убијен у Либији.

Будући председник имаће главну улогу у преговорима око спорног иранског нуклеарног програма. Ту је и грађански у рат у Сирији, у којој су обе стране у пат позицији. Минут након пада режима Башара ал-Асада, могли би пасти и други шиитски режими у регији, попут оног у Ираку.

Револуције у Египту и Тунису још се нису учврстиле. Јордан и земље у Персијском заливу суочавају се с истим оним снагама које су у другим арапским државама обориле диктаторе. Повлачење америчких војника из Авганистана догађа се у најгорим могућим условима. Истовремено, Кина брзо гради своје поморске снаге и појачава своје територијалне претензије у Јужном кинеском мору.

Ту и није крај попису, али избор о томе ко је боље опремљен за навигацију у хаосу новог светског нереда је кристално јасан, закључује се у уводнику Гардиjана.

(Мирјана Ракела – РСЕ)