Филип Шварм: Вучић - наш највернији читалац

Што ли предсједник Србије гледа на свим оним телевизорима у свом кабинету? За два садржаја човјек може бити сигуран. Први је спорт (обратите пажњу на јучерашњи коментар Драгољуба Жарковића), а други – вијести. Директор програма Н1 Југослав Ћосић са пуним правом вјерује да Александар Вучић највише гледа ову кабловску телевизију пошто на оним са националном телевизијом, како каже, "тачно зна шта ће на њима бити".

Исто вриједи и за писане медије. Шеф државе и владајуће партије углавном листа Време, Нин и Данас уз још пар штампаних изузетака. То доказује чињеница да брижљиво удара рецке када је и коме Драган Ђилас дао интервју, односно, инфантилни покушај омаловажавања писца Срђана Ваљаревића у домаћој јавности, лица са насловне стране нашег прошлог броја.

За најнапреднијег лидера у овом дијелу козмоса, ми смо Мишковићеве, Ђиласове, тајкунске и, углавном, плаћеничке и издајничке новине. Наиме, не извјештавамо о режимским Потемкиновим селима, боримо се против доминантног говора мржње, отварамо кључне проблеме нашег друштва и заступамо јавни интерес. Зато нас Вучић и части различитим увредљивим епитетима и заједно са читавом вертикалом власти, одбија нам изјаве и интервјуе. Просто – да покажу свима како са нама није упутно имати посла. Заузврат, шеф државе је стално у ударним терминима телевизија са најприземнијим ријалитијима и насловним странама таблоида који лијепе мете на леђа сваком опоненту актуалног режима. Има и разлога – за једне и друге свако његово празно обећање и самохвалисање равно је објави са небеса.

„Ја нисам Ђилас да имам медије. Немам их. У време док смо били у опозицији нисмо имали ниједну телевизију на којој смо могли да се појавимо“ - Вучић у емисији на телевизији „Прва“ (30. мај 2019.)

Да није Времена и осталих независних медија, Вучић би и даље знао што се заиста дешава у држави на чијем је челу. Међутим, судећи по нашем третману, он би то исто врло радо ускратио највећем броју грађана. Јер кад људи читају, онда размишљају, успоређују, питају и учествују у јавном животу а не само механички аплаудирају као статисти у властитом животу. Због тога за нас нема фер тржишне утакмице нити ичег налик на нормално дјеловање у нормалној демократској држави.

Цијена коју плаћамо за свој рад по професионалном и моралном новинарском кодексу је огромна – у здрављу, породичном животу, стандарду, радним увјетима, третману у друштву... Ипак, као што смо гурали до сада, тако ћемо гурати и даље – никад нећемо одустати. Сви имају право да сазнају информације и ставове од јавног интереса, а не само онај један читалац без обзира колико нам био вјеран.

Подржите борбу за достојанство и опстанак медија.

(Време)