Ерик Горди: Насиље последица неуспеха државе да пружи шансу младим људима

Разлог што акције подршке САД неким владама нису успеле јесте што су САД, подржавајући моћне регионалне силе, истовремено биле незаинтересоване за легитимитет власти у тим земљама и развој тих земаља

Eric Gordy, експерт за југоисточну Европу и професор у Школи за словенске и југоисточноевропске студије Универзитетског колеџа у Лондону.

РСЕ: Насиље које је експлодирало у Србији за време параде поноса и на фудбалском стадиону у Ђенови – колико је то опасан вид екстремизма?

Насиље које смо видели свакако не доприноси имиџу Србије. С друге стране, Србија није једина земља у Европи која се суочила са насиљем и националистичким испадима. Догађало се то и другде. То су регуларни догађаји у Француској, рецимо, често смо сличне сцене гледали у Грчкој, у посткомунистичким земљама, попут Мађарске. У извесном смислу је све то и резултат социјалне дислокације и неуспеха државе да пружи шансу младим људима. Верујем да ће сада уследити репресивне полицијске и судске мере како би се забраниле или потиснуле ове групе, што може донети њихово краткорочно стишавање, али дугорочно – то неће помоћи. Формираће се нове насилне скупине. Мислим да друштво мора предузети много озбиљнију акцију усмерену ка тим младим људима како би им помогло да открију и препознају своје шансе и формирају лојалан однос према друштву.

РСЕ: Да ли су и српске власти одговорне за јачање ових екстремистичких група с обзиром на то да су са њима флертовале током ових десет година и повремено их употребљавале за своје циљеве?

Мислим да корени тог екстремизма иду много више уназад него што су последњих десет година. Кад је у питању насиље на паради поноса, појавила се занимљива тврдња полиције да су у џеповима екстремистичког вође Младена Обрадовића нашли списак организатора различитих група екстремиста. Можда су тако нешто и нашли, али је то потпуно смешна прича зато што то за полицију није била никаква нова информација. Они су пратили Обрадовића и друге организаторе насилног протеста у дужем временско периоду пре протеста, тако да је било потпуно предвидиво да ће доћи до насиља. Пратили су Обрадовићева путовања у друге градове да регрутује учеснике за протест. Једна могућност је да су ове групе директно повезане са неким елементима у полицијским структурама, које су заправо и желеле да се ово догоди како би дестабилизовале владу пред посету америчке секретарке Хилари Клинтон. А можда се може говорити и о другој претпоставци: наиме, да се дозволи да се догоди насиље, како би држава добила повод за масовна хапшења.

РСЕ: Дотакнимо сада српски захтев за кандидатуру за ЕУ. Очекујете ли да ће он 25. октобра бити прослеђен Европској комисији или да се то неће догодити?

Тешко је на то питање одговорити. Верујем, с једне стране, да би већина чланица Европске уније желела да помери кандидатуру напред. Уз то, мислим да је прилично јасно шта је госпођа Клинтон тим поводом поручила током посете Београду – да Сједињене Државе такав корак подржавају. Све се своди на то колико далеко је Европска унија спремна да иде, односно, да ли је спремна да стави своју чланицу Холандију у нелагодну позицију. Процедурално, то значи: да ли ће ЕУ ставити српски захтев на гласање, при чему је извесно да би га већина чланица подржала, али би се Холандија нашла у изолацији, или ће, пак, одлучити да се питање не стави на гласање него да се иде на постизање консензуса. Ја очекујем да ЕУ неће бити вољна да иде тако далеко да изолује једну своју чланицу. Дакле, холандски притисак ће бити веома јак, уколико се не догоди нека неочекивана комбинација догађаја наредних дана. Наиме, ако би српска власт успела да ухапси и испоручи Ратка Младића, Холандији би било тешко да не повуче свој тренутни став.

РСЕ: Оптуженик за ратне злочине Ратко Младић је на слободи 15 година после сребреничког геноцида. Вероватно сте чули Сержа Брамерца, главног хашког тужиоца, који је холандским парламентарцима рекао да иако постоји политичка воља да се Младић ухапси, постоје озбиљне препреке на оперативном нивоу. И српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић изјавио је пре неколико дана да постоји опасност да информације о акцијама које спроводи у потрази за Младићем цуре. Открио је да су власти 2006. године имале Младића у шаци и да је било чисто техничко питање како да се обави хапшење, али да је тадашњи шеф БиА Раде Булатовић извршио саботажу тиме што је ухапсио Младићевог јатака Станка Ристића који је Младића скривао, што је био потез који је омогућио Младићу да побегне. Шта ви мислите – да ли је то главни проблем – цурење информација о потрази за Младићем?

Проблеми екстремистичког насиља о којима смо малочас говорили повезани су са овим, а то значи да постоје ушанчене снаге које имају утицаја на полицију и безбедносне службе и да оне настављају да штите старе криминалце и промовишу нове. Сећам се да је 2006. године био тај талас хапшења Младићевих јатака. Општа реакција је тада била да уколико полиција трага за неким ко се крије, последња ствар коју сме учинити јесте да хапси људе око њега зато што је то давање оперативне информације остатку групе и самом Младићу. Сада је господин Вукчевић том изјавом више-мање потврдио да је то била саботажа на оперативном нивоу коју су починили неки резидуални елементи у службама безбедности. Рекао бих да је веома тешко поверовати да су ови људи изгубили моћ у последње четири године. Напротив, има много сигнала да је нису изгубили. Сматрам да простор који је остављен да се догоди насиље у Београду и Ђенови такође говори о њиховој моћи.

РСЕ: Поставља се онда питање зашто политичка елита на власти не претресе темељно безбедносне службе, не постави нове, своје, људе.

Било је таквих покушаја у првих неколико година после 2000. године, али су људи које су они поставили у те службе врло брзо маргинализовани. Директно им је показано да неће имати никакав утицај. Али о томе се можда може размишљати на овај начин: с једне стране, основни принцип је да нема безбедности ако безбедносне структуре нису стављене под цивилну политичку контролу; с друге стране, ако политичка елита на власти има низак легитимитет, ако ужива занемарљиво поверење – не само у безбедносним структурама него и генерално, у читавој популацији – мислим да онда неће ризиковати да се упусте у обрачун са друштвеним сегментима моћи који су наоружани.

РСЕ: Додирнимо сада предстојећи дијалог између Београда и Приштине о којем се много у последње време говори, али мало зна – када ће почети, како ће тећи, о чему ће се разговарати. На Косову је, уз то, ситуација специфична због избора тек идуће године и због тога што тамошња власт неће да почиње дијалог пре него што се формирају нови органи власти. Очекујете ли много или мало од тог дијалога?

Морам рећи да сам у том погледу оптимиста и то упркос томе што знам да постоје многе групе које ће учинити све да дискредитују тај дијалог и да дискредитују поверење које ће бити изграђено између двеју страна дијалога. Један од разлога што сам оптимиста јесте чињеница што ће најмоћније земље света учествовати, организовати и подстицати тај дијалог. Европска унија је на све могуће начине стављала до знања да очекује да ће се овим путем решити многи егзистенцијални проблеми. Госпођа Клинтон је, такође, доста учинила на промовисању тог дијалога. У традицији је спољне политике САД да подржавају стабилност у регионима у којима су активне и да се у промоцији регионалне стабилности ослањају на оне снаге за које верују да имају политичку моћ и контролу. Некад је та политика доносила добре резултате, али некад и није. Сви знамо где то није успело – није успела америчка подршка у Нигерији, у Заиру, у Африци, у Ирану и на Средњем истоку. Разлог што ове акције нису успеле јесте што су Сједињене Државе, подржавајући моћне регионалне силе истовремено биле незаинтересоване за легитимитет власти у тим земљама и развој тих земаља. Било би лепо ако је ова посета америчке државне секретарке Балкану био знак да је та лекција научена. Ја бих рекао да су САД веома одане подршци Србије као важне земље и сидра стабилности у региону. Надам се да разумеју да се то не може радити без веома снажне подршке легитимној влади у Србији и без подршке актуелном процесу помирења између Србије и Косова.

РСЕ: Након последњих избора у Босни и Херцеговини, где су поново победиле етнички, национално обојене партије, шта се може очекивати?

Оно што мора да се догоди у Босни јесте да се грађанима понуди атрактивна и опипљива алтернатива ескалацији национализма. То ће, по мом мишљењу, бити веома тежак задатак, посебно у околностима када се међународна заједница убрзаним темпом повлачи из земље и у условима опште економске кризе. Бојим се да нисам велики оптимиста кад је у питању динамика у Босни.

РСЕ: Премијер Милорад Додик поново је победио у Републици Српској. Шта ће то донети Босни?

Мислим да је сигнал који највише улива наде за читав регион сарадња која се развила између председника Србије и Хрватске, који су опредељени да се обрачунају са свим екстремистичким позицијама, да заједнички раде на помирењу и промоцији умерених политика. Разуме се да ће имати тешкоћа да друге регионалне актере привуку на своју страну. Додик ће остати утицајан фактор у Републици Српској. Изборни резултат је више-мање рефлексија његове снаге међу бирачима у Републици Српској. Оно што он овог тренутка нема јесте опредељење и начин да се дистанцира од ескалације национализма коју развија у последњих неколико година. Управо ту мислим да би Србија и Хрватска могле активно да делују, да га охрабре да промени досадашњи правац.

РСЕ: Председник Србије Борис Тадић пружио је подршку Додику у предизборној кампањи. Какву је поруку тиме послао? Може ли му се веровати кад након тога буде рекао, као што се то свако мало из Србије поручује, да подржава територијални интегритет Босне и Херцеговине?

Мислим да се може веровати кад Београд то каже зато што не верујем да би Србија имала интерес да ствари води ка још једном рату у покушају да откине део Босне. С друге стране, подршка Србије територијалном интегритету Босне не мора аутоматски значити и подршку Србије снажној држави Босни и Херцеговини нити њеном уставном аранжману. Оно што мислим да Тадић у овом контексту ради јесте комбинација елемената који су били приметни и раније: комбинује либералне поруке које шаље делу домаће јавности, као и међународној заједници са популистичким гестовима који су намењени консолидацији његовог ауторитета у другим сегментима владајуће коалиције и српског друштва, којима нису привлачне његове либералне поруке. Дакле, стално је у тој акцији балансирања, која може бити и успешна и неуспешна и у константној је опасности да буде гуран у екстремна становишта која жели да избегне.

(RSE)