Емир Кустурица: Свеједно је да ли си Карлеуша или Басара

Прву награду је добио као студент у Карловим Варима за филм „Герника“. У 27. је победио у Венецији („Сјећаш ли се Доли Бел?“), два пута је освајао Кан, предавао на Колумбија универзитету, ратовао са глобалистима свих фела, убеђен да универзално не може без индивидуалног, у Јапану мисле да је „Андерграунд „најбољи антиратни филм у задњих десет година, у Чилеу га препознају по том филму, оснивач је Кустендорфа, фестивала који је искључиво посвећен младим ауторима, мисионар... Време је да се Емир Кустурица ухвати у коштац са Фјодором Михајловичем.

Летос сте најавили роман о Достојевском (Драги Фјодор) а затим и снимање филма о Фјодору Михаиловичу. Докле сте стигли са писањем? Како би гласила евентуална посвета (или мото) на почетку романа?

- Разговарају двојица Американаца: „Морал? Има ли то акције на Волстриту?“, пита први. „Нема“, одговара други. „Онда то не постоји.“ То је анегдотски приступ стварима, али та реченица постоји у мом роману који не намерава да врати морал у игру и буде на оном месту на којем је био у прошлом веку. Мој роман жели да упореди времена и преко те разлике сугерише нам и казује где смо и подсећа нас шта су биле некада моралне вредности а шта су сада, како је човечанство од згражавања над једним убијеним човеком доспело у период када се људима ваде органи наживо а најхуманији центри жмуре пред том чињеницом.

Шта се десило па је свеједно да ли си ти Карлеуша или Басара, жанровски тешко ускладиве величине у српској новијој историји? Шта је то што занемарује појаве у којима је Тарковски обични мрав у односу на тикване типа Силвестра Сталонеа или Шварценегера? Данас је морал урушен зато што је терор тржишта створио религију новца. И онда кажеш: Ма, какво хришћанство? Који ислам? Који морал? Идеја мог романа је упута на истину да је морал практичан интерес човечанства. 

Какав је заплет романа? 

- Једноставан. Један човек, то сам ја, живи деведесетих у Паризу и ради рекламе. Онда му понуде да уради „Злочин и казну“, али под врло опскурним условима.

Он треба да убије жену једног богаташа који ће му заузврат финансирати филм који жели да сними, филм о Достојевском. То је прича о уметнику који је доведен у позицију убице. Он се спрема да убије, тренира, али на његову срећу, жену убија неко други, а он завршава у рату, у овом рату у коме је видео дно дна човечанства. Из рата се враћа као злочинац. 

Да ли ће филм бити наставак романа другим средствима? 

- Да. Роман се врло филмски пише. 

Од осталих планова ту су Панчо Виља, „Шума обешених лисица“... Шта је прво на агенди?

- Бенисио дел Торо би требало да дође на Кустендорф, а тамо ће бити и Изабел Ипер и Тијери Фремон, главни селектор Канског фестивала. Очекујем да закуцамо ту причу и да Панчо Виља свакако буде снимљен 2012.

Мајмун ушао у тенак

- Велики лом који се овде десио и велики злочини који су тамо били, ја са тиме немам ништа, као што ни са тим ратом немам ништа, изузев покушаја да се избегне. Када је рат почео, када је „мајмун ушао у тенак“, ту је сада само питање ко има више оружја, а не ко је бољи човек. А „Underground“ је управо произвео - од Мар дел Плате до Јапана, где је био најбољи филм у десет година - највише таквих осећања - каже Кустурица.

Како видите улогу мислиоца у овом свету пуном лутања, несигурности, хаоса?

- Постоји мера у којој је тај мислилац маргинализован. Зато што се друштво развија не по врлинама него по функцијама. Педесетих и шездесетих година имали смо највећа филмска имена. Веровали или не, данас имамо већи број добрих филмских аутора него тада, али су гурнути, скривени, дефункционализовани. На делу је нешто што је мислим протестантски рецепт: успешан морам бити, а да ли ћу бити добар, то зајеби. Максима мислим, дакле постојим данас је постала: Ако нисам неко, неђе, што би рекао Матија, мене у ствари и нема. То је последица терора тржишта које влада светом. 

Шта у суштини покреће свет? 

- Покрећу га рат и ратна економија, која има широк спектар деловања. Она у малим земљама, попут Србије и или Балкана, врло успешно води ту глобалну причу где се успоставља неодбрањива логика: Грчка дугује 350 милијарди и у банкроту је, а Америка дугује 700 трилиона долара и доштампава новац, али има нешто што јој омогућава да то ради - има моћно оружје. У земљама као што је наша постоје групације и НВО које промовишу, што је велико понижење, управо статус кво по којем ратна економија врти паре по свету, а ми не ваљамо ништа. Наш народ је много бољи него што се мисли. Самопрезир до којег смо доведени није само последица наших мана него и чињенице тога да је свет вођен идејом да се врлине не развијају. 

У којој историјској личности се највише препознајете?

- Ја сам себе распоредио у више њих (смех). Године 2014. ће бити стогодишњица Првог светског рата, то јест његовог формалног почетка. Највеће искушење које нас чека је како да одбранимо оно што се да одбранити, а то је да је Млада Босна била организација која је деловала на патриотским основама. Постало је сумњиво изговорити реч патриота, а ја сам ту врло старомодан. Гаврило Принцип је убио Франца Фердинанда на окупираној територији. Дакле, није ишао у Беч да би некога убио. Сада долазимо до тачке која је ту најзанимљивија, а то је Иво Андрић. Он је био део Младе Босне и робијао је због ње. Зашто би тако племенит човек, уосталом носилац Нобелове награде, био део једног концепта по којем је одбрана од пропале монархије била одбрана националних циљева? Мислим да је ту идентификација јасна. Наравно, не бих ја себе лако видео како пуцам у некога. Као што, уосталом, ни том Гаврилу Принципу тај пиштољ и бомба нису стајали. Ту бомбу и тај пиштољ њему је ставила у руку велика невоља у којој је читав народ био. Па је то касније искориштено као окидач светског рата. Али то уопште није био разлог светског рата. Веровати још увек да је Гаврило Принцип покренуо тај рат бесмислено је и тупо, као и неверица да је Немачкој требало да крене према Блиском истоку и да покрене само један у низу ратова који су се водили због нафте, а не због Србије и њених песника. 

Догађаји године по Кустурици

- Викиликс

Увео нову врсту офирања у социјалну арену, убацујући невероватне детаље на које смо чекали сто година да их чујемо; руши зид према важним информацијама.

- „Андрић-град“ као феномен

- „Атентат“ на Добрицу Ћосића

Не само због тога што је 70 посто Срба помислило да можда он јесте добио Нобелову награду, него због тога што је то рушилачка традиција. Добрица Ћосић је, шта год је био у животу, српски књижевник са делом. Волели то дело или не. Ово је био покушај атентата или, још боље, по старој српској паганској традицији, лапота. И то је највећи проблем с људима који се овде представљају као промотери Запада. Они заправо делују у отоманској традицији. Када је нешто на путу демократији, руши, ломи. Ако нешто смета, не треба бирати средства, треба убијати.

Дакле, Гаврило Принцип?

- Гаврило Принцип (смех).

Један филозоф је говорио: „Увек ће постојати сукоб између оног што знам и оног што мислим.“ Да ли се слажете с њим?

- Апсолутно, зато што се у ствари тест онога што знаш најчешће испробава у пракси. А оно што мислиш и осећаш је сфера фикције и уметности. И ја сам сад распет између те две идеје. Јер филм, као медиј и уметност, доживљава револуционарну промену. Промена није само у приступу и форми, промена је у садржају. Холивуд је у ствари фабриковање митологије која је у већем делу, па и онда кад није, у пропагандној сврси. Тај уздрхтали човек који данас постоји једноставно је избачен из сфере у којој то што мисли, осећа и евентуално зна може да испројектује кроз своју песму, кроз уметност или кроз неки нови пројекат који може да поправи свет. Људи данас већином живе под анестезијом и не активирају свој дух који онда лута свемиром ношен непознатим акордима.

Нема комунизма без хипнозе...

- Слажем се. Свет је у веома лошој форми, а с друге стране производи најсофистицираније предмете. То је један нови фараонски период где је циљ да двадесетак фамилија влада светом и да пониште наш идентитет и да нас увере у то да то није бесмислено. Јер пази, ако је Анџелина Жоли стварно номинована за Златни глобус, онда то мора да је нека велика нова естетика. То је то стварање идеолошке и митске слике. Врло слично је било за време Тита. Као што су ходали унаоколо и причали како је Тито велики, паметан, леп, зеленоок, тако и данас ходају под новом управом и хвале Анџелину. Дошло је време да на место Франка Капре седа Анџелина Жоли!? То је стварно као када би на Фелинијево место у Фелинијево време села За-За Габор, она дама са позамашним грудима. Вредносни систем се поломио, а поломио се под теретом опстанка идеје да је тржиште главна мера свих ствари.

Сиоран пише да би „пробудио и ишибао некога“. Зашто ви снимате филмове?

- Ја снимам филмове зато што је то боље него да пљачкам банке. Када их већ снимам, онда стварам своју слику света, што је немерљива предност у односу на људе који своју слику света не могу да наметну другима. Мени је филм донио велика задовољства, уживање је када те у Јапану, али и Чилеу људи препознају по „Андерграунду“, али сам временом по оној старозаветној идеји да нико није постао пророк на свом огњишту, постао жртва идеолошке слике која је о мени створена у мом завичају. 

Знаш шта, не може се ниједним ударцем чекића у главу, а било је таквих хиљаде после „Андерграунда“, мерити радост и узбуђење које тај филм произведе. Француски министар културе се мени извинио када ми је закачио Легију части у Француској за харангу коју су тамошњи интелектуалци повели против мене.

Рашко Ковачевић, Милан Вукелић

(Блиц)