Емил Влајки: Између конфедерације и окупације

“На балканским просторима ће се поновно формирати османлијско царство“ (Ивица Дачић, србијански политичар, 18. 12. 2011)

У прошлој је колумни показано и доказано да је Босна и Херцеговина немогућа држава због тога што су у Федерацији муслимани/Бошњаци у већини и који су, према својим вјерско-цивилизацијским императивима, дужни, тамо гдје чине већинску популацију, створити такву државну организацију која је базирана на исламу и која не толерира ниједну другу вјерску и политичку опцију. У том смислу, подсјетимо се одговарајућег текста "Исламске декларације" Алије Изетбеговића, текста којег се ниједан од садашњих бошњачких лидера није одрекао, а који се у пракси све отвореније примјењује:

- Дужност је муслимана да у држави, у којој су у већини, успоставе ислам као вјеру и на њој заснован политички систем;

- Постоји неспојивост ислама и неисламских система;

- Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција;

- Полажући право да сам уређује свој свијет, ислам јасно искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју;

- Нема, дакле, лаичког принципа, а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије.

Не може бити јасније.

Пријетње ратом и својатање БиХ

Бошњаци/муслимани који су се духом већ одвојили од двају кршћанских народа с којима актуално живе, захваљујући америчкој подршци, подршци моћних исламских режима, а имајући уза се и све већу потпору оног дијела Балкана који је у тијеку експресне исламизације, постали су крајње арогантни и агресивни.

Тренутно су им највећа препрека Хрвати у Федерацији, поготово они у централној Босни (220.000), којима треба овладати и/или натјерати их да напусте БиХ.

Захваљујући "бошњачком Инцку" који им је омогућио да се протуправно домогну власти у Федерацији, Бошњаци/муслимани су већ политички овладали највећим дијелом федерацијског територија. Политички организирани Хрвати, којима је коначно постало јасно да им је егзистенција у том дијелу БиХ у питању, почели су надирућој исламизацији пружати вербалан отпор. Иако је тај отпор више реторичке природе и јалов, Бошњаци/муслимани ни то не могу прихватити. На сваки иступ хрватских званичника они пријете, ни више ни мање него ратом и крвопролићем.

Прво, напомињу како је њих у Федерацији четири пута више и да би било добро да Хрвати кушују. Затим слиједе и директне пријетње: Ако покушате да се организирате као трећи ентитет, односно аутономна јединица, или организирате референдум на ту тему "крвопролиће у Триполију ће бити Дизниленд у односу на оно што ћемо вам ми овдје приредити"!

Али амбиције Бошњака/муслимана иду много даље и простиру се на територији цијеле БиХ. Прво су, 2002. искамчили од Уставног суда БиХ којим владају заједно са странцима, и то против воље Хрвата и Срба, да су сва три народа конститутивна на сваком педљу БиХ. Онда су наставили с демонизацијом Срба гдје и кад год су стигли и могли. Поред наводног геноцида у Сребреници 1995. (нитко тамо почињени злочин не спори), представљају се као анђели пред међународним јавним мњењем. У том смислу тврде како злочини (муслиманске) Армије РБиХ за све четири године рата су мањи од злочина којег су Срби починили у једном једином сату сребреничке трагедије!!! "Међународна заједница" им је њихово "анђеоштво" и демонизацију "Срба" осигурала шаком и капом. Ево и једног "културног прилога" неизмјерној мржњи коју Бошњаци/муслимани исказују према Србима:

У Брчком је, 23. новембра 2011, одиграна представа "Писмо из 1920" у извођењу Босанског народног позоришта Зеница. Сам наслов тог комада био је добра препорука љубитељима Талијине умјетности и у Брчком да се поближе упознају с дјелом нашег нобеловца Ива Андрића у којему је садржана и она његова, у посљедњих двадесетак година често цитирана, мисао да је "Босна земља мржње...".

Међутим, већ почетак ове представе са разлијежућим вишеминутним "Алаху егбер" с невидљивог минарета наговјештавао је да је ријеч о политикантском памфлету. Била је то једна србомрзачка вивисекција ововремене БиХ у којој су, хистерично и безочно, за све и свашта окривљени Срби, па се слиједом изљева мржње, о Републици Српској говори као о "геноцидној творевини", суди се "агресији на БиХ", прозивају се кривци за садашње стање у БиХ, за што је, наравно, најкривљи Милорад Додик. У једном тренутку, као излаз из безнађа, нуди се и убојство садашњег политичког лидера у РС, али и неких "несвјесних" муслиманских лидера.

Сада када су се, политички и економски дочепали Федерације, Бошњаци/муслимани иду даље. Они су, видјели смо, ти који јасно истичу да, као пројектирана исламска земља базирана на шеријату не допуштају да итко тко није муслиманске вјере с њима живи. Хрвати на овакве ставове "кушују". Једино се Срби против тога буне. Међутим, када Срби једноставно констатирају да су се Бошњаци/муслимани већ одвојили од остатка БиХ и када, супротстављени исламској идеологији која им се жели у будућности наметнути, траже од "међународне заједнице" да се тај, већ изјављен распад од стране Бошњака/муслимана институционално регулира, онда наилазе на жестоку реторику Бошњака/муслимана.

Тако су изјаву врха естаблишмента РС да не жели да живи у не-кршћанској земљи означили као непријатељску по Босну. Прогласивши тако Србе као непријатеље "њихове Босне", дали су сљедећу изјаву: "Непријатељи Босне могу (ако желе отићи од нас) понијети једино оно што су овдје донијели на својим блатњавим ципелама"!!!

Ова изјава с наглашеним псовачким карактером је семантички, по значењу, крајње комплексна и своди се, по Бошњацима/муслиманима на сљедеће:

- Босна је наша, бошњачко-муслиманска;

- У Босну спада и Херцеговина (некад: Хумска земља) јер је сам херцег, Стјепан Вукчић Косача, по коме је Херцеговина наводно добила име, био Босанац;

- Пошто је исламизација Босне почела, наводно, давно прије турске окупације, српско-хрватски мит о Славенима као старосједиоцима углавном не стоји. Другим ријечима, чак и да је точно да су Славени старосједиоци, они су већ добрим дијелом били прије исламизирани, већ од осмог стољећа, а касније су, преко богумилства, исламизирани и доласком Турака. Другим ријечима, Бошњаци/муслимани имају, наводно, двоструке коријене: кршћанске (богумилске) и (претходно, а и касније) исламске;

- Опћенито говорећи, исламска популација у БиХ се састоји из два дијела: исламског претбогумилског и богумилског које је постало исламско након доласка Турака;

- Сви остали, Хрвати и Срби, су странци. Они имају резервне домовине (Хрватску и Србију), док Бошњаци/муслимани то немају;

- Према томе, сви они који не желе бошњачко исламску Босну, могу се вратити тамо одакле су дошли: Хрвати у Хрватску, Срби у Србију.

Напомена. Не познавајући добро повијест ових подручја, а поготово не и политичку конотацију оваквог дискурса преко којег су се Бошњаци/муслимани спремали да се дочепају цијеле БиХ, аутор овог текста је и сам, прије двије деценије, говорио о резервним домовинама, због чега се сада извињава својим читаоцима.

Конфедерација као идеално могући облик суживота у БиХ

Пошто Бошњаци/муслимани, због својих вјерских императива који су непромијењиви, не могу живјети с кршћанима тамо гдје су ови први у већини, а видјет ће се што ће урадити Хрвати у Федерацији тим поводом, двоентитетски облик БиХ је већ сада, у пракси, по својим карактеристикама, конфедералан.

У земљи чуда каква је БиХ, могуће је да ова земља истовремено буде конфедерална, али и окупирана.

1. Да смо окупирани у облику протектората, већ је до сада тисућу пута казано и доказано. Треба само споменути да се на овим просторима још увијек налази страна војска, полиција, администрација, страни суци и тужиоци. Да је ова земља под директном управом двају свемогућих намјесника који имају право да интерпретирају Дејтон по милој вољи и да, по жељи, примјењују колонијална Бонска овлаштења. Да су преко њих смијенили десетине демократски изабраних народних заступника укључујући и једног предсједника РС и једног декана Универзитета Источно Сарајево. Да су, протуправно лишили слободе и грађанских права стотине особа.

Да је окупација БиХ још увијек и те како барбарски актуална, за илустрацију треба само прочитати изјаву Игора Радојичића, предсједника Народне Скупштине РС коју је недавно дао медијима поводом (не)престанка супервизије Брчког:

"По арбитражној одлуци, завршетак супервизије не значи завршетак арбитраже и страни арбитар Роберт Овен има право да промијени одлуку. Дакле, странци држе тај својеврсни окидач проблема који увијек могу да активирају". Он је појаснио да то значи да коначна арбитражна одлука није коначна, јер у њој стоји да арбитар сутра може да напише другу одлуку, уколико оцијени да неко крши ову садашњу, и да, у једном врло широком смислу, стање није задовољавајуће.

"Тамо дословно стоји да то значи да арбитар може да додијели дистрикт једном од ентитета, или да некако другачије регулише статус. То пише црно на бијело".

Као да смо некадашња афричка колонија!

2. По слову Дејтона, Босна и Херцеговина је била конфедеративно уређена. Сваки је ентитет имао своју војску, полицију, скупштину, владу, администрацију, финанције, давао је своје држављанство, имао право на специјалне и паралелне везе с другим државама (дакле и на посебне уговоре неовисне о држави БиХ), итд., док су монетарну политику водили странци.

Након Дејтона, неке су функције пребачене у Сарајево, али се још увијек 80% државних прерогатива налази у ентитетима.

Ентитет је, у француским и енглеским рјечницима означен као самосвојност унутар неке цјелине која ту, ентитетску, самосвојност суштински не посједује као своју карактеристику. Политички разматрано, ентитет, дакле, самостално егзистира унутар неке (кон)федералне цјелине.

Устав БиХ је, већим дијелом, директно копија белгијског устава гдје такођер постоје три (конститутивна) народа и два ентитета (уз корекцију која се тиче међуопћинске организације везане за сваки од трију народа), док главни град Брисел чини посебну област. У Белгији су у надлежности државе свега три ствари: војска, финанције и вањска политика, док све остало припада ентитетима.

Практично, Белгија је тијеком свог постојања стално била у политичкој кризи, посебице због супротности које су се јављале између фламанског и валонског ентитета. Тамо је криза око формирања државне владе лоша свакодневница, а распад земље непрекидно виси у зраку, мада је по уставу распад теоријски немогућ.

БиХ је у много чему (кон)федералнија од Белгије. Не постоји нетко тко би био обједињавајући фактор (у Белгији је то краљ). БиХ не посједује заједничку вањску политику. И, на концу, да нема странаца који воде монетарну политику, БиХ би се врло брзо распала као кула од карата. 

Што да се ради?

Из досадашњих коментара "међународне заједнице" (МЗ) о кризи око формирања власти у БиХ, видљиво је, да се нитко превише не брине око тога. Разлози су текуће и суштинске природе:

- "Арапско прољеће" још увијек траје са неизвјесним исходима. Косметски Срби се снажно опиру наканама МЗ која хоће да Србија призна такозвану Републику Косово. Постоје снажне индикације да се припрема америчко-израелска интервенција у Ирану. Бошњаци/муслимани који настоје да консолидирају своју нелегалну власт у том ентитету на рачун Хрвата, нису превише заинтересирани за државу БиХ.

- Због споменутих текућих разлога, МЗ још не ради оно што је наумила: ново прекрајање граница Балкана, о чему сам више пута говорио, а што би врло вјеројатно ишло на штету РС. Узгред речено, највећи дио тога што је МЗ до сада радила ишло је на штету РС.

Пошто се наведене текуће ствари неће тако брзо разријешити, РС има још времена да избјегне оно што јој се спрема. Било би пожељно, да се у ту сврху предузму сљедеће оквирне мјере:

- Да се одржи хрватско-српски сабор БиХ гдје би се СТРОГО осудила нелегална власт у Федерацији и назначиле заједничке мјере да се том злу парира;

- Да Хрвати оснују савез својих опћина који би изабрао своје органе и као такав институционално дјеловао;

- Да Хрвати преиспитају Муслиманско-Хрватску Федерацију засновану 1944. у Вашингтону и да на тој основи предоче мапу територијалног разграничења које је онда постојало;

- Да Хрвати и Срби предоче свјетском јавном мњењу да је садашња криза на државном нивоу криза изазвана сукобом двију цивилизација на овом подручју, а не борба око фотеља;

- Да Хрвати и Срби документирано предоче свјетском јавном мњењу, да су Бошњаци/муслимани ти који желе вјерску, а не лаичку и грађанску државу и да је, према томе, овим ставом БиХ практично подијељена и онемогућена као заједничка држава трију конститутивних народа;

- Да Народна скупштина РС размотри ову проблематику везану за разлаз унутар БиХ и да, сходно томе, донесе и одговарајућу резолуцију.

- Да Народна скупштина РС донесе резолуцију о војној неутралности овог ентитета;

- Да Народна скупштина РС донесе декларацију о њеном територијалном јединству и непомирљивом супротстављању било каквих измјена њених граница;

- Да Народна скупштина РС сама реализира одлуку суда о Стразбуру: "Сејдић-Финци", као и да сама учини да се спроведе попис становништва у овом ентитету;

- Да РС испита могућност стварања и реализације специјалних и паралелних веза са свим земљама у региону.

(Фокус)