Џозеф Стиглиц: Зашто су сировинама богате афричке земље на дну лествице најсиромашнијих

Нова открића природних ресурса у неколико афричких држава, укључујући Гану, Уганду, Танзанију и Мозамбик покрећу значајно питање: Да ли ће неочекивана добит представљати благослов који ће донети просперитет и наду, или политичко и економско проклетство, као што је то био случај у многим земљама?

Готово по правилу, државе богате природним сировинама сиромашније су него земље које немају ресурсе. Њихов економски раст, супротно очекивањима текао је знатно спорије и био је праћен већим неједнакостима. С друге стране, повећање пореза за експлоатацију ресурса омогућило би државама којима су природне сировине главни приход да користе средства стечена на тај начин за финансирање образовања, здравства, развоја и измена у начину расподеле прихода.

У опсежној литератури из домена економије и политичких наука подробно је објашњено „проклетство ресурса“, а формиране су и организације цивилног друштва које покушавају да превазиђу тај проблем. Позната су три економска „састојка“ недаћа с којима се суочавају државе богате природним сировинама: такве земље теже очувању снажне националне валуте, што спречава извоз других производа; експлоатација ресурса углавном не води отварању великог броја радних места, због чега је стопа незапослености висока; цене ресурса се неретко мењају, због чега економски раст није стабилан. Чињеница је, такође, да међународне банке таквим државама одобравају кредите само када су цене капитала високе, док им у супротном ускраћују помоћ, што потврђује правило да банкари заправо позајмљују новац само онима којима средства и нису преко потребна. Искуство говори да земље које имају ресурсе често не усвајају стратегије одрживог развоје. Оне не схватају да уколико не улажу средства добијена продајом природних сировина у високопродуктивне пројекте, заправо, постају сиромашније. Политичка нестабилност додатно отежава ситуацију, имајући у виду чињеницу да конфликти у вези са коришћењем ресурса воде ка успостављању корумпираних и недемократских режима.

Али, постоје и добро познати „противотрови“ за сваки од наведених проблема: ниске каматне стопе, покретање стабилизационих фондова, пажљиво инвестирање средстава добијених продајом ресурса, укључујући улагање у бољи живот грађана, као и успостављање принципа транспарентности, како би грађани знали где новац одлази. И све је више оних који сматрају да су те мере неопходне, али не и довољне, и да би земље у успону требало да предузму неколико додатних корака како би се повећале шансе да ресурси постану благослов. Потребно је, између осталог, да се државе постарају да њихови грађани извуку максималну корист из открића ресурса. Неизбежан је сукоб интереса између компанија за експлоатацију природних сировина (које су најчешће иностране) и земаља домаћина, јер компаније желе да њихови трошкови буду што мањи, док државе покушавају да их повећају.

Да би проблем био превазиђен, неопходно је организовати транспарентне тендере који могу да донесу више прихода него „великодушни споразуми“. Истовремени, сви уговори треба да буду транспарентни тако да у случају повећања цена ресурса корист има и држава, а не само компанија која експлоатише сировине. Нажалост, многе земље су већ потписале лоше уговоре према којима иностране компаније у приватном власништву стичу највећу добит. Ипак, постоји једноставан одговор на то, који се односи на измену услова или на наметање виших пореза за експлоатацију ресурса. у таквим условима реално је очекивати да ће компаније „узвратити ударац“ позивајући се на своја стечена права и запретити напуштањем земаља домаћина. Ипак, исход је најчешће друкчији, односно поштени преговори постају темељ за побољшање дугорочних односа.

Аутор је добитник Нобелове награде за економију и професор на Универзитету Колумбија

(Данас)