Џозеф Стиглиц: Реформа или развод у Европи

 Рећи да учинак еврозоне није добар од кризе 2008. представља ублажавање правог стања ствари. Учинак њених држава чланица је много гори од учинка земаља ЕУ које нису у еврозони и Сједињених Држава, које су биле епицентар кризе.

Земље еврозоне с најгорим учинком су погођене депресијом или дубоком рецесијом; њихово стање - помислите на Грчку - на много начина је горе од онога што су претрпеле економије за време Велике депресије 1930-их. Чланице еврозоне с најбољим учинком, као што је Немачка, изгледају добро, али само када се врши упоређивање; а њихов модел раста је делимично заснован на политици "просјак суседа свог", те се успех остварује на рачун бивших "партнера".

За овакво стање ствари су изнете четири врсте објашњења. Немачка воли да криви жртву, указујући на расипништво Грчке и дуг и дефицит других земаља. Али то ствара конфузију - Шпанија и Ирска су пре кризе евра имале суфицит и ниске односе дуга према БДП-у. Дакле, криза је узроковала дефиците и дугове, а не обрнуто.

Фетишизам дефицита је несумњиво део проблема Европе. И Финска има проблеме да се прилагоди вишеструким шоковима с којима се суочава, будући да је њен БДП 2015. био за око 5,5 одсто нижи у односу на највиши 2008.

Остали критичари по моделу "окриви жртву" наводе систем социјалне заштите и прекомерне заштите тржишта рада као узрок побољевања еврозоне. Ипак, неке европске земље с најбољим учинком, као што су Шведска и Норвешка, имају најјачи систем социјалне заштите и заштите тржишта рада.

Многе земље које сада имају лош учинак оствариле су веома добре резултате - изнад европског просека - пре увођења евра. Њихов пад није био резултат неке изненадне промене њиховог закона о раду или епидемије лењости у кризним земљама. Оно што се променило јесте валутни аранжман.

Други тип објашњења еквивалент је жељи да Европа има боље лидере, мушкарце и жене који боље разумеју економију и спроводе бољу политику. Мањкава политика - не само мере штедње, већ и погрешне такозване структуралне реформе, које су продубиле неједнакост и самим тим ослабиле свеукупну потражњу и потенцијални раст - несумњиво погоршавају ствари.

Али еврозона је представљала политички аранжман у којем је било неминовно да ће глас Немачке бити снажан. Сви који су имали посла с немачким посланицима у последњих тридесет година требало је унапред да знају шта је највероватнији резултат. Најважније, с обзиром на расположиво оруђе, чак ни најбриљантнији економски маг није могао да учини да еврозона просперира.

Трећи пакет разлога за лош учинак еврозоне јесте шира критика деснице на рачун ЕУ, која је сконцентрисана на склоност еврократа ка одредбама које гуше и осујећују иновацију. И том критиком је промашена суштина. Те еврократе, као и закони о раду и систем социјалне заштите, се нису изненада промениле 1999. са стварањем фиксног девизног система, или 2008. с почетком кризе. Оно што је важно јесте животни стандард, квалитет живота. Сви који негирају колико ми на Западу боље живимо с нашим загушљиво чистим ваздухом и водом треба да посете Пекинг.

То оставља четврто објашњење - више треба кривити евро него политику и структуре појединачних земаља. Евро је мањкав од рођења. Чак ни најбољи политички одлучиоци које је свет видео нису могли да га учине функционалним. Структура еврозоне је наметнула врсту ригидности која се доводи у везу са златним стандардом. Јединствена валута је њеним чланицама одузела најважније механизме прилагођавања, а то је девизни курс и еврозона је ограничила монетарну и фискалну политику.

Као реакција на асиметричне шокове и одступања у продуктивности, морале би да постоје корекције у реалном девизном курсу (прилагођеном инфлацији), што значи да би цене на периферији еврозоне морале да падну у односу на Немачку и северну Европу. Али, пошто је Немачка постојана када је реч о инфлацији - њене цене стагнирају - корекција се могла постићи само помоћу нагле дефлације негде другде. Као што се могло очекивати, то је значило болну стопу незапослености и слабљење синдиката; најслабије земље еврозоне, а посебно радници у њима понели су најтежи део терета кориговања. Тако је план да се подстакне конвергенција међу земљама еврозоне јадно пропао, при чему се продубљује неједнакост између и у оквиру земаља.

Овај систем не може и неће функционисати на дуге стазе - демократска политика гарантује његову пропаст. Евро може да се учини функционалним само променом правила и институција еврозоне. То ће изискивати седам промена - напуштање критеријума конвергенције, што изискује да дефицит буде мањи од три одсто БДП-а; замену мера штедње стратегијом раста уз подршку фонда солидарности за стабилизацију; растављање система који је подложан кризи, због чега земље морају да позајмљују у валути која није под њиховом контролом и уместо у њега да сер уздају у еврообвезнице или сличан механизам; бољу поделу терета за време кориговања, при чему земље са суфицитом текућег рачуна треба да се обавежу да подигну плате и повећају фискалну потрошњу и самим тим обезбеде да њихове цене расту брже него у земљама са дефицитима текућег рачуна; промену овлашћења Европске централне банке која се усредсређује само на инфлацију за разлику од Федералних резерви САД, које узимају у обзир запосленост, раст, као и стабилност; успостављање заједничког осигурања депозита, што би спречило да новац одлази из земаља с лошим учинком, и осталих елемената "банкарског савеза"; подстицање, а не забрањивање индустријске политике чији је циљ обезбеђивање гаранција да они који заостају у еврозони могу да утичу на њене лидере.

Из економске перспективе ове промене су мале; али данашњем руководству еврозоне ће можда недостајати политичка воља да их спроведе. То не мења основну чињеницу да је актуелно стање ствари на пола пута неодрживо. Систем чији је циљ да промовише просперитет и даљу интеграцију има управо супротан ефекат. Пријатељски развод би био бољи од тренутне мртве тачке.

Наравно, сваки развод кошта; али функционисати без плана коштало би још више. Као што смо већ видели овог лета у Уједињеном Краљевству, ако европски лидери не могу или неће да донесу тешке одлуке, уместо њих ће одлуке донети европски бирачи, а лидери можда неће бити задовољни резултатима.

Аутор је добитник Нобелове награде за економију. Професор је на Универзитету Колумбија и главни економиста на Институту Рузвелт.

(Данас)