уторак, 18. јун 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Џозеф Стиглиц: Након неолиберализма
Хроника

Џозеф Стиглиц: Након неолиберализма

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 10. јун 2019.

 Какав је тип економског система најповољнији за људско благостање? То питање је почело да дефинише садашњу еру јер након 40 година неолиберализма у Сједињеним Државама и другим напредним економијама, знамо шта НЕ функционише.

Неолиберални експеримент – нижи порези за богате, дерегулација тржишта рада и производа, финансијализација и глобализација – представља спектакуларни фијаско. Раст је нижи него што је био током 25 година након Другог светског рата и највећи његов део је отишао онима на самом врху лествице прихода. Након деценија стагнирајућих или чак опадајућих прихода за све који су испод врха лествице, неолиберализам мора бити проглашен мртвим.

Најмање три велике политичке алтернативе се утркују да га наследе – екстремно десничарски национализам, реформизам левог центра и прогресивна левица (при чему десни центар представља неолиберални фијаско). А ипак, са изузетком прогресивне левице, ове алтернативе су и даље дужници неком облику идеологије која више није актуелна (или не треба да буде).

Леви центар, на пример, представља неолиберализам с људским ликом. Његов циљ је да уведе политику бившег америчког председника Била Клинтона и бившег британског премијера Тонија Блера у 21. век, правећи само незнатне измене у односу на доминантне моделе финансијализације и глобализације. У међувремену, националистичка десница се дистанцира од глобализације, кривећи мигранте и странце за све данашње проблеме. Ипак, како је показало председниковање Доналда Трампа, више није посвећена смањењу пореза за богате, дерегулацији и смањењу оквира или елиминисању социјалних програма, бар не у својој америчкој варијанти.

Најмање три велике политичке алтернативе се утркују да га наследе – екстремно десничарски национализам, реформизам левог центра и прогресивна левица (при чему десни центар представља неолиберални фијаско)

Насупрот томе, трећи табор заговара оно што ја називам прогресивним капитализмом, који прописује драстично другачију економску агенду засновану на четири приоритета. Први је поновно успостављање равнотеже између тржишта, државе и цивилног друштва. Спор економски раст, продубљивање неједнакости, финансијска нестабилност и деградација животне средине су проблеми настали због тржишта и самим тим их само тржиште не може и неће превазићи. Владе су дужне да ограничавају и обликују тржишта путем регулације животне средине, здравства, безбедности на раду и путем других врста регулација. Посао владе је и да ради оно што тржиште не може или неће да уради, као што је активно инвестирање у истраживање, технологију, образовање и здравље својих бирачких тела.

Други приоритет јесте препознавање да је „богатство нација“ резултат научног испитивања – учења о свету око нас – и друштвене организације која омогућава великим групама људи да раде заједно на заједничком добру. Тржишта и даље имају круцијалну улогу у омогућавању социјалне сарадње, али тој сврси служе само ако су руковођени владавином права и ако су подвргнути демократским проверама. У супротном, појединци могу да се богате експлоатисањем других, стичући богатство манипулисањем, а не стварањем богатства правом генијалношћу. Прогресивни капитализам настоји да уради управо супротно.

То нас доводи до трећег приоритета – суочавање са све већим проблемом концентрисане тржишне моћи. Искоришћавањем информационих предности, откупљивањем потенцијалних конкурената и стварањем улазних баријера, доминантне фирме могу да се ангажују на манипулисању огромних размера на штету свих других. Повећање тржишне моћи корпорација у комбинацији с падом погодбене моћи радника потпомаже објашњење зашто је неједнакост тако велика, а раст тако млак. Ако владе не преузму већу улогу него што прописује неолиберализам, ови проблеми ће највероватније постати много гори, захваљујући напрецима у роботизацији и вештачкој интелигенцији.

Четврта кључна ставка на прогресивној агенди јесте раскидање везе између економске моћи и политичког утицаја. Економска моћ и политички утицај се међусобно оснажују и одржавају, нарочито тамо где богати појединци и корпорације могу да троше на изборима без ограничења, као што је случај са САД. Пошто су САД све ближе суштински недемократском систему „један долар, један глас“, систем кочница и равнотежа који је толико неопходан за демократију највероватније неће моћи да се одржи – ништа неће моћи да заузда моћ богатих. То није само моралан и политички проблем – економије с мање једнакости заправо имају бољи учинак. Зато прогресивно-капиталистичке реформе морају да почну сузбијањем утицаја новца у политици и смањењем неједнакости у богатству.

Алтернативе које нуде националисти и неолиберали би загарантовале већу стагнацију, неједнакост, деградацију животне средине и политички цинизам, што би потенцијално довело до исхода који не желимо ни да замислимо. Прогресивни капитализам није оксиморон. Пре је најизводљивија и најживописнија алтернатива идеологији која очито није успела

Не постоји магична пилула која може да преиначи штету која је резултат вишедеценијског неолиберализма. Али свеобухватна агенда у горе скицираним оквирима дефинитивно може. Много тога ће зависити од тога да ли су реформатори одлучни у борби с проблемима као што су прекомерна тржишна моћ и неједнакост колико је приватни сектор приликом њиховог стварања.

Свеобухватна агенда мора да се усредсреди на образовање, истраживање и друге праве изворе богатства. Мора да штити животну средину и бори се с климатским променама са истом будношћу као заговорници „Новог зеленог споразума“ у САД и „Побуне против истребљења“ у Уједињеном Краљевству. И мора да пружи јавне програме да би обезбедила гаранције да ниједан грађанин није ускраћен за основне инструменте пристојног начина живота. То укључује економску безбедност, приступ радном месту и пристојној плати, здравствену негу и адекватан стамбени простор, сигурну пензију и квалитетно образовање за децу.

Та агенда је прилично приуштива; заправо, не можемо да приуштимо НЕ за њено усвајање. Алтернативе које нуде националисти и неолиберали би загарантовале већу стагнацију, неједнакост, деградацију животне средине и политички цинизам, што би потенцијално довело до исхода који не желимо ни да замислимо.

Прогресивни капитализам није оксиморон. Пре је најизводљивија и најживописнија алтернатива идеологији која очито није успела. Она као таква представља најбољу прилику коју имамо да избегнемо своје актуелне економске и политичке бољке.

Аутор је професор на Универзитету Колумбија, који је 2001. добио Нобелову награду за економију. Бивши је председавајући Већа економских саветника председника САД и некадашњи главни економиста Светске банке.

(Данас)

 
Пошаљите коментар

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер