среда, 24. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Џозеф Штиглиц: Како спасити евро?
Хроника

Џозеф Штиглиц: Како спасити евро?

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 07. децембар 2011.

Све је очигледније да европски лидери не разумеју баш најбоље шта је потребно да би јединствена валута функционисала

Таман кад се чинило да ствари не могу бити горе, испоставља се да могу. Чак се неке наводно „одговорне“ чланице еврозоне суочавају с вишим каматним стопама. Економисти са обе стране Атлантика сада расправљају не само о томе да ли ће евро преживети, већ како осигурати да његова пропаст проузрокује што могуће мању збрку.

Све је очигледније да европски политички лидери и поред целокупне посвећености спасавању евра, не разумеју баш најбоље шта је потребно да би јединствена валута функционисала. Став који је доминирао када је евро успостављен јесте да све што је потребно јесте фискална дисциплина - фискални дефицит или јавни дуг ниједне земље, у односу на БДП, не треба да буде превелик. Али Ирска и Шпанија имале су буџетске суфиците и мали дуг пре кризе, што је убрзо прерасло у огромне дефиците и велики дуг. Стога сада европски лидери кажу да морају да се ограниче дефицити текућег рачуна држава чланица еврозоне.

У том случају, изгледа чудно да су Сједињене Државе, које годинама имају огроман дефицит текућег рачуна, „сигурна лука“ за глобалне инвеститоре, док криза и даље траје. Како ће онда Европска унија разликовати „добре“ дефиците текућег рачуна - једна влада ствара повољну пословну климу, изазивајући приливе директних страних инвестиција - и „лоше“ дефиците текућег рачуна? Спречавање лоших дефицита текућег рачуна изискивало би много већу интервенцију у приватном сектору него што би то наговештавале неолибералне доктрине и доктрине јединственог тржишта, које су биле популарне у време успостављења евра.

У Шпанији, на пример, новац је ишао у приватни сектор из приватних банака. Треба ли такво ирационално претеривање да присили владу, хтела то она или не, да ограничи јавне инвестиције? Да ли то значи да влада мора да одлучи који су упливи капитала - рецимо у инвестиције на пољу некретнина - лоши, те морају да буду опорезовани или на други начин зауздани? Према мом мишљењу, то има смисла, али таква политика треба да буде омражена међу заговорницима слободног тржишта ЕУ.

Захтев за јасним, једноставним одговорима буди сећања на расправе које су уследиле након финансијских криза широм света. После сваке кризе појави се једно објашњење за које следећа криза покаже да је погрешно или бар неадекватно. Криза у Латинској Америци осамдесетих година двадесетог века била је изазвана прекомерним позајмљивањем; али тиме се не може објаснити криза у Мексику 1994, те је она била приписана недовољној штедњи.

Онда следи источна Азија, која има високе стопе штедње, тако да је ново објашњење било „руководство“. Међутим, и то има мало смисла, са обзиром да су скандинавске земље, које имају најтранспарентније руководство на свету, претрпеле кризу неколико година раније.

Занимљиво је да за све ове случајеве, као и за кризу 2008, постоји једна заједничка нит: финансијски сектори су се понашали лоше и нису успевали да процене кредитну способност и управљају ризиком, као што је требало да учине.

Ти проблеми ће се јављати са или без евра. Али евро је отежао владама да реагују. А проблем није само у томе што је евро одузео два кључна оруђа за поравнање - каматну стопу и девизни курс - и ничим их није заменио, или то што Европска централна банка има овлашћење да се усредсреди на инфлацију, будући да су данашњи изазови незапосленост, раст и финансијска стабилност. Без заједничког фискалног овлашћења јединствено тржиште је прокрчило пут ка пореској конкурентности - опсежном такмичењу у циљу привлачења инвестиција и унапређења производа који би могли да се слободно продају широм ЕУ.

Штавише, слободно кретање радне снаге значи да појединци могу да бирају да ли ће да плате дугове својих родитеља - млади Ирци једноставно могу да избегну да испуњавају глупе обавезе наметнуте због пакета помоћи које је прихватила њихова влада тако што ће напустити земљу. Наравно, миграција би требало да буде добра, јер се на тај начин радна снага распоређује тамо где су зараде највише. Међутим, ова врста миграције заправо умањује продуктивност.

Чак и ако су они из северних европских земаља у праву када тврде да би евро функционисао уколико би другима могла бити наметнута ефикасна дисциплина (мислим да нису у праву), обмањују себе моралном игром. Лепо је окривљивати своје сународнике с југа за фискалну раскалашност, или у случају Шпаније и Ирске, зато што су слободном тржишту дали одрешене руке, а да при том не виде куда би то одвело. Међутим, тиме се не решава проблем данашњице - огромни дугови, без обзира на то да ли су резултат погрешних прорачуна приватног или јавног сектора, морају да се реше у оквиру система евра.

Аутор је професор на Универзитету Колумбија и добитник Нобелове награде за економију

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер