Џозеф Стиглиц: Како преживети Трампову еру

 Амерички председник Доналд Трамп је вртоглавом брзином, за једва месец дана успео да рашири хаос и неизвесност и известан степен страха којим би се поносио сваки терориста.

Није чудо што грађани и лидери из света бизниса, цивилног друштва и власти настоје да реагују прикладно и ефикасно.

Сваки поглед на то шта ће бити даље нужно је провизоран, пошто Трамп још увек није дао детаљан предлог закона, а Конгрес и судови још нису дали потпуни одговор на његов рафал извршних уредби. Али препознавање неизвесности не оправдава негирање.

Напротив, сада је јасно да се мора схватити озбиљно оно што Трамп каже и твитује. Након избора у новембру постојала је готово јединствена нада да ће се одрећи екстремизма који је дефинисао његову кампању. Мислило се да ће тај мајстор нереалности сигурно постати другачија особа када буде преузео огромну одговорност онога што се често назива најмоћнијом позицијом на свету.

Нешто слично се дешава са сваким новим председником САД - без обзира на то да ли смо гласали за новог председника, ми на њега пројектујемо нашу слику онога што желимо да он буде. Али, док већина изабраних званичника поздравља то да за све људе буде све живо, Трамп није оставио места за сумњу да намерава да учини оно што је рекао - да уведе забрану имиграције муслимана, да изгради зид на граници с Мексиком, да поново преговара о Северноамеричком споразуму о слободној трговини, да укине закон Дод-Франк о финансијским реформама и много тога другог што су чак његове присталице одбациле.

Повремено сам критиковао поједине аспекте и политике економског и безбедносног поретка који је створен након Другог светског рата и који је заснован на Уједињеним нацијама, НАТО-у, Европској унији и мрежи других институција и односа. Али постоји велика разлика између покушаја да се изврши реформа ових институција и односа да би се омогућило да они боље служе свету и агенде којом се тежи да се оне потпуно униште.

Трамп свет види кроз призму игре с нултом сумом. У реалности глобализација је сила с позитивном сумом ако се њоме добро управља - Америка је на добитку ако су њени пријатељи јачи, без обзира на то да ли је то Аустралија, ЕУ или Мексико. Али Трампов приступ прети да је преиначи у игру с негативном сумом - и Америка ће бити на губитку.

Тај приступ је јасан од његовог говора на инаугурацији у којем је његова поновљена мантра "Прво Америка", са својим историјским фашистичким призвуцима, потврдила његову посвећеност најружнијим плановима. Претходне администрације су увек схватале озбиљно своју одговорност да унапреде америчке интересе. Али политика којој су тежили обично је била уоквирена аспектом просвећеног разумевања националног интереса. Американци профитирају, веровали су они, од просперитетније глобалне економије и мреже савезништава између земаља које су посвећене демократији, људским правима и владавини права.

Ако има нечег доброг у трамповском лошем, онда је то осећај солидарности када је реч о суштинским вредностима као што су толеранција и једнакост које су подупрете свешћу о пристрасности и мизогинији, било скривеним или отвореним, које отелотворују Трамп и његов тим. А та солидарност постаје глобална, при чему се Трамп и његови савезници суочавају са одбацивањем и протестима широм демократског света.

У САД, пошто је очекивала да ће Трамп брзо погазити људска права, Америчка унија цивилних слобода (АЦЛУ) је показала да је спремна као никада до сада да брани кључне уставне принципе као што су поштено суђење, једнака заштита за све и званична неутралност у односу на веру. И Американци су током протеклог месеца подржали АЦЛУ донацијама од више милиона долара.

Слично томе, запослени и клијенти компанија широм земље изражавају забринутост због генералних директора и чланова одбора који подржавају Трампа. Заправо, лидери и инвеститори америчких корпорација као група постају Трампови помагачи. На овогодишњем самиту Светског економског форума у Давосу многима је ишла вода на уста на његова обећања о смањењу пореза и дерегулацији, док су ревносно игнорисали његову пристрасност, да не спомињем један састанак којем сам ја присуствовао, и протекционизам.

Оно што је још више забрињавало јесте недостатак храбрости - било је јасно да се велики број оних који су забринути због Трампа боје да подигну глас да не би постали мета твита. Свеприсутан страх је заштитни знак ауторитарних режима и сада то видимо у САД први пут у периоду мог одраслог доба.

Као резултат тога, значај владавине права, који је за многе Американце некада био апстрактна замисао, постаје реалан. Према владавини права, ако Влада жели да спречи фирме да "аутсорсују" и пребаце своје пословање у пореске рајеве, она усваја закон и одредбе које стварају одговарајуће подстицаје и спречавају нежељено понашање. Оне не киње и не прете одређеним фирмама нити представљају истраумиране избеглице као безбедносну претњу.

Амерички водећи медији, као што су Њујорк тајмс и Вашингтон пост, до сада су одбијали да Трампово одрицање од америчких вредности представљају као нормалну појаву. Није нормално да САД имају председника који одбацује независно правосуђе; који већину високих војних и обавештајних званичника у језгру политичког одлучивања о националној безбедности замењује екстремно-десничарским медијским фанатицима; и да усред најновијег тестирања балистичке ракете Северне Кореје промовише пословне подухвате своје кћерке.

Али, када смо стално бомбардовани догађајима и одлукама које нису у границама исправног, лако је отупети и почети да се превиђају злоупотребе власти у још већим лакрдијама које долазе. Остати обазрив ће бити један од главних изазова у овој новој ери, као и пружати отпор кад год и где год то буде било неопходно. 

Аутор је добитник Нобелове награде за економију, професор на Универзитету Колумбија и главни економиста на Институту Рузвелт

(Данас)